Anton Pavlovič Čehov
UJKA VANJA
režija Jovan Grujić
Uloge:
SEREBRJAKOV, ALEKSANDAR VLADIMIROVIČ - Dragan Džankić
JELENA ANDREJEVNA, njegova žena - Milica Gutović
SOFIJA ALEKSANDROVNA (SONJA) - Tamara Tamči Toskić
VOJNICKA, MARIJA VASILJEVNA - Dojna Petrović
VOJNICKI, Ivan Petrovič - Ivan Đorđević
ASTROV, Mihail Lavovič, lekar - Srđan Radivojević
TELEGIN, Ilja Iljič - Mirća Omoran
MARINA, stara dadilja - Ljiljana Josipović
RADNIK - Marko Adžić
REČ REDITELJA
Čitajući, radeći, razmišljajući o Čehovljevom tekstu „Ujka Vanja“ nailazimo na toliko pitanja, dilema, pretpostavki, a tako malo odgovora! Čehov ih postavlja, ali ne odgovara! Utisak je vrlo jak, pitanja kao da sam postavio ja ili neko iz glumačke podele, pitanja su svačija! A odgovori? Nema ih, izmiču, ne daju se oblikovati! Da li su pitanja prava ili su možda preteška? Ili nema odgovora na njih? Hm, a koja su to pitanja? Šta je starije, kokoška ili jaje? I tako u nedogled... U krug, u krug, u krug... Čehov i njegova pitanja! Ne, to je u stvari Čehov i naša pitanja! Jedini odgovor koji mogu da mu dam nakon sto i nešto godina pošto ih je postavio kroz „Ujka Vanju“ je da nisam siguran da je čovek našao način da bude srećniji, da mi postavljamo ista pitanja još uvek i da ne znamo odgovore na njih. Ne verujem da bi se razočarao, govorio je da će čovek „možda naći način da bude srećniji“. Ne znam da li komplikujemo stvari ili nismo sposobni da razumemo šta uopšte radimo ovde. Možda ipak nismo postavili prava pitanja, a možda su ipak preteška, a možda se zadržavamo prekratko ovde na planeti da bismo bilo šta mogli i da shvatimo, jer život protutnji kroz nas i pored nas ne zadržavajući dah ni jednog trenutka i svakog časa goneći nas da se preispitujemo. I čas smo lice, a čas naličje!
U svakom slučaju usamljenost nas razjeda, a živimo u milionskim gradovima; tehnogije napreduju, a za čovekovu otuđenost i dalje leka nema, problemi su isti – sve smo dalji jedni drugima, gradimo oblakodere, a nismo ispunjeni u njima; imamo svoje male tajne, ali ih prećutkujemo i pravimo se da ne vidimo sa kime bismo ih podelili, a toliko je duša oko nas! Prećutkujemo, gordi smo, plašljivi, kruti, tašti, sujetni! I kako to da rešimo? Možda ipak treba progovoriti, izreći neku svoju malu tajnu, reći drugom da i mi teško nosimo terete koji su nam nametnuti i da znamo da i neko drugi nosi neku svoju muku. Možda je to prvi korak, priznati da nismo sami, možda je to prvi korak!
Malo je reći da je Čehov aktuelan, on je više od toga, jer kao da je juče napisao „Ujka Vanju“. Suštinski se ništa nije promenilo, a prošao je ceo vek od tada. Je li to razlog za razočaranje ili za uzbunu ili za patnju ili...? Pitanja! Pitanja! Pitanja...
EDMON ROSTAN
Rej Kuni