Два века и седамнаест година прошло је од рођења великана који је својим доласком на свет једног јануарског дана у освит 19. века заувек осветлио свој родни Вршац. Том поводу посвећујемо текст са мање познатим и ретко објављиваним појединостима које смо издвајали из белешки Милана Токина. У том смо тексту начинили мали осврт на амбијент у коме је рођен, али и на најближе сроднике који су на Стерију имали снажан утицај.

Пре тачно 217 година, 01. јануара по старом, а 13. према новом календару 1806. године родио се наш први неимар смехотворства, још увек непревазиђени комедиограф, у историји драме и позоришта препозатљив и као „отац српске драме“, Јован Стерија Поповић. Један од његових најтемељнијих биографа и најчешће цитираних, Милан Токин, каже да је јасно да је Стерија наш Аристофан, наш Плаут, наш Молијер, али ни у ком случају не и наш Шекспир, а као разлог за ову врсту поређења наводи Стеријин изразит комедиографски, али не и трагичарски дар. Он Стерију такође описује и као „најлепши, мада позни, плод духовног стремљења нашег 18. века“ иако је рођен на освитку 19. столећа. Милан Токин каже да је Стерија први у српској књижевности који даје оригиналну и уметички уобличену слику нашег живота, стваралац на чијем се лику и делу најбоље огледа значај онога што се уобичајено зове културна традиција.

Стеријина мајка, позната у вароши као удовица Јулијана Недељковић, рођена Нешковић, за трговца старог 38 година, Стерио Поповића, удала се 7. фебруара 1800. године. После двоје женске деце, родио се и првенац Стерија Поповић, за кога се тврдило да се звао и Стерио Папаз. Приликом крштавања уписан је у Протокол крешчајемих светониколајевске цркве као Стефан Попович, јер су на тај начин свештеници Вршца оног доба „посрбљавали“ локалне Грке и Цинцаре. Доказ томе је и податак да је и Стеријин отац у истом црквеном протоколу забележен под именом Диштерија Молеров, што у времену лабилности презимена не представља ништа необично. Овај трговац-луталица, данас чувени локални отац великана за кога се претпоставља да је добрим делом инспирисао настанак најчувенијег дела домаће комедиографије, „Кир Јању“, био је један од многобројних досељеника са југа Балкана и живео је у кући која је дуго година припадала двојици молера, како су Вршчани тог доба звали сликаре. Стеријина мајка Јулијана Недељковић, познатија у Вршцу као „Јула Молерова“, била је за своје време необично културна жена јер она је „од свију својих вршњакиња једина у вароши не само читати и писати умела, него и црквенословенски разумевала“. Она ће свом сину предати немерљиву силу звану таленат, али и оно што се уопштено зове културна традиција коју је у њихову породицу увео њен отац а Стеријин деда, Никола Нешковић, живописац, зограф и уметник са којим почиње модерно српско сликарство. Стерија је као зрео човек и књижевик устаљене репутације са великим поштовањем и топлином писао о свом деди као малом Пожаревљанину који је још у детињству осетио склоност ка сликарству.

У треутку када је Стерија угледао свет, већ две године траје устанак у Србији подигнут од раје која „харач више давати не може“, а било му је седам година када ће након неуспеха овог устанка под Карађорђем виђати избеглице у Вршцу. Те околности могу допринети разумевању Стеријине мотивације да се као писац најпре опроба на терену историјске драме са нескривеним родољубивим тоном.

Родио се „од природе слабог телесног састава и управо болешљив“. Атрофирана лева рука спречавала га је да учествује у дечијим играма које су захтевале снагу. Због те слабости и телесног недостатка од најранијег узраста принуђен је да буде по страни и више посматра, него што равноправно учествује. Мати му је због тога веома рано отворила вољу за читање. Поред своје мајке и захваљујући њеној ретко развијеној комуникативности и друштвености, Стерија је имао прилику да упозна шаролику галерију бидермајерског грађанства Вршца из које ће касније црпети драгоцени материјал за своја најзначајнија дела која чине темељ домаће комедиографије. Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац и буде професор на Лицеју. Убрзо је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”.

Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран.