Народно позориште Београд

Слободан Селенић
ОЧЕВИ И ОЦИ

РЕЖИЈА: Вељко Мићуновић
ДРАМАТИЗАЦИЈА: Ката Ђармати
СЦЕНОГРАФИЈА: Зорана Петров
КОСТИМОГРАФИЈА: Марија Марковић Милојев
КОМПОЗИТОР: Невена Глушица
СЦЕНСКИ ГОВОР: др Љиљана Мркић Поповић
ПРОДУЦЕНТИ: Јасмина Урошевић и Оливера Живковић


ИГРАЈУ:

Милутин Медаковић: МИЛОШ ЂОРЂЕВИЋ
Стеван Медаковић: НИКОЛА РАКОЧЕВИЋ
Михајло Медаковић: АЛЕКСАНДАР ВУЧКОВИЋ
Елизабета Медаковић: ВАЊА ЕЈДУС
Рахела Блејк: ВАЊА МИЛАЧИЋ
Нанка: СЕНА ЂОРОВИЋ
Јелена: ИВА МИЛАНОВИЋ
Видосав Прокић: НИКОЛА РИСТАНОВСКИ


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Наши очеви и оци - наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано - подсећају, прогоне, надзиру и опомињу. Из крхотина сећања Стевана Медаковића гледају нас, наше располућености, угрожене интиме, породични расколи и отуђивања. Указује се и једносуштинско неразумевање различитости, па било оно на нивоу базичног по националности или по питању пуко идеолошког. Док се, уједно, испостављају очигледнима наши унутрашњи егзили, болне заробљености и осећање кривице које теглимо до дана данашњег.


СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ

Слободан Селенић је рођен 1933. године у Пакрацу. Писао је позоришну критику био редовни професор Факултета драмских уметности у Београду. Написао је следеће романе: „Мемоари Пере Богаља“ , 1968 (Октобарска награда Града Београда за књижевност), „Пријатељи“ (1980, НИН-ована-града, Награда Библиотеке СР Србије за најчитанију књигу 1981), „Писмо/глава“, 1982, „Очеви и оци“, 1985, „Тимормортис“, 1989. (Награда југословенске критике „Меша Селимовић“), „Убиство с предумишљајем“, 1993. (Награда Библиотеке Србије за најчитанију књигу 1994. и 1995). На основу романа „Убиство с предумишљајем“ написао је сценарио за истоимени филм у режији Горчина Стојановића, 1995. Постхумно су му објављени роман „Малајско лудило“, 2003. и позоришне критике објављиване од 1956. до 1978. године под називом „Драмско доба“, 2005. (приредио Феликс Пашић). Написао је три драме: „Kосанчићев венац“ (праизведба у марту 1982. у Атељеу 212), „Ружење народа у два дела“ (праизведба у децембру 1987. у Југословенском драмском позоришту, Стеријина награда за најбољи текст 1988), „Kнез Павле“ (праизведба у мају 1991. у Југословенском драмском позоришту). Из области драмске теорије и критике објавио је следеће књиге: „Ангажман у драмској форми“ (1965. и 2003), „Драмски правци XX века“ (1971. и 2002), антологије „Авангардна драма“ (1964), и „Антологија савремене српске драме“ (1977). Kњига разговора и политичких есеја „Искорак у стварност“ објављене 1995. и 2003. године. Преминуо је 1995. године у Београду.