Филозофски театар за децу или филозофија за почетнике кроз призму позоришта за децу

Основа идеје рада на оваквом несвакидашњем споју у коме је један од наших задатака био да направимо инклузивну представу, била је промишљање везе између филозофије и позоришта и могућности да та веза буде лајт мотив нове позоришне приче за децу. Основни изазов био је инплементирати у ток представе рад са децом са сметњама у развоју и укључити их као извођаче заједно са професионалним глумицима. Без обзира на помоћ стручних сарадника, за већину ангажованих на представи била је то скоро непремостива новина. Следећи изазов рада на представи о Временку био је помирити та два света – света особа са сметњама у развоју и нас којима се чини да нас се проблеми те популације не тичу. Та „два света“ требало је спојити у јединствену позоришну игру са једним јединим циљем – да посредством позоришта за децу гледаоцима упутимо поруку хуманости која се заснива на идеји да добре заједнице функционишу једино онда када нису подељене на „ове и оне“, него када су њихови чланови упућени једни на друге уз уважавање разлика, али и коришћење потенцијала различитости о чему се промишљало још од давнина. Када је филозофија у питању недопустивно је не поменути Платона и његово виђење могућности идеалног државног уређења које се може применити на било ком примеру уређења. Платоново схватање идеалне државе је уско повезано са његовим схватањем васпитања и образовања. Васпитање и образовање, које је под надзором државе треба да урођене способности сваког грађанина развије и обликује у потребна социјална својства – да развије смисао за заједницу, за праведност. Тако је један од основних циљева државе да обезбеди ону слободу, у којој сваки грађанин може вршити онај посао за који је најобдаренији и најспособнији.
Време као тема одабрано је са убеђењем да је то једина димензија која надмашује све разлике не само међу људима , већ међу бићима уопште…Тако да се у нашој причи о времену у неком смислу релативизују све разлике међу људима – једина разлика која се жели истаћи јесте она која се огледа у непремостивој дистанци између зла и добра. Филозофија обавезује, каже Милан Узелац у свом делу “Главни правци савремене филозофије” где такође наводи да данас ствар није толико у спорењу ради спорења већ у настојању да се разумеју ствари. Резултати до којих долазе савремени филозофи, остају ипак разумљиви само у контексту целокупне филозофске традиције, па свака филозофија остаје жива у оној мери у којој буди питања. Циљ наше представе са филозофском темом Време јесте побуђивање младих умова да постављају питања и подстицање њиховог развоја у духу филозофије. Крајњи циљ дакле јесте и филозофирање на стари начин уз оповргавање и одбацивање неке филозофије, јер питање “шта је Време” заувек остаје питање без коначног одговора. Наша тежња била је и јесте да се кроз Бајку о Временку филозофија прикаже као највиша потврда духа, а позориште место промишљања и подстицања развоја у хуманистичком духу.

Бојана Иванов-Ђорђевић

Текст: Бојана Иванов-Ђорђевић
Режија: Иван Ђорђевић
Сценографија: Софија Лучић
Костимограф: Сенка Ђорђевић
 
ЛИКОВИ:
Временко – Срђан Радивојевић;
Помоћница Мица – Тамара Тамчи Тоскић;
Федер – Неда Грубиша;
Казаљка – Јована Андрејевић;
Точкић – Моника Болдовина Бугле;
Госпођа Сат – Дојна Петровић;
Златни Сат – Соња Радосављевић;
Отворено срце света:
Срђан Поморишић, Слободан Керчу, Биљана Илкић, Ивана Јовановић, Вера Мијаиловић, Ана-Марија Бућинац, Светлана Дојчинов, Милан Филиповић, Никола Филиповић, Кристина Бољанац, Владимир Нађ, Марија Перић
 
ТЕХНИЧКА ПОДРШКА:
Суфлер-испицијент: Мерима Огризовић;
Организатор: Вера Недељков ;
Шеф технике: Драгослав Добросављевић;
Шеф сцене: Борислав Крљић;
Мајстор тона: Илија Момиров;
Мајстор светла: Жељко Новаков;
Столарски радови: Светозар Војтечки;
Браварски радови: Иштван Фољан;
Реквизитер: Горан Марковић;
Кројач: Слава Иванов;
Гардаробер: Милица Лалић;
Графички дизајн: Софија Лучић;
Возач: Драган Чанковић;

Премијера: 20.03.2016.