Текст: Миливоје Млађеновић
Режија и адаптација: Јован Грујић

Није мало дјеце којима је моје приповиједање први сусрет с бајком. И није ријеч само о најмлађима, има и старијих. Они су у почетку немирни и наизглед незаинтересирани, али кад их бајка заинтересира и повуче, теже ‘излазе’ из ње и дубље их се дојми него оне који су већ ‘доживјели’ бајку. Реакције их одају; каткад су помало ошамућени…

Али, како да разумеју, знаш ли ти који ји ово век? У ком добу живиш?
У јадном и сиромашном, обогаљеном.
Нисте ме разумели. Духом сиромашни.
Јел умете да причате приче?
Умем, ал’ немам времена.
Ма није могуће, немате времена, кажете. А видите ја, на пример, ја га имам колико ти душа жели. Желиш да ти одсечем парче прошлог, садашњег или будућег времена? Имам и инфинитив, мало начет. И футур зашећерен.
Ја сам доктор детињства!
Ја сам оболео од детињства
Ја сам лечен од детињства, безуспешно.
Ја сам се навукао на детињство.
Ја сам зависник од детињства.

Категорије: Новости

0 коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *