Loading Events

« Све представе

  • Ова представа је прошла.

Корешподенција

октобар 22, 2018 од 20:00 - 22:00

Позориште Звездара Театар Београд
Борислав Пекић

Упадљива театралност игре глумаца успоставља јак ироничан однос према темама које представа покреће, питањима митоманије, револуције, веза између власти и народа, али и породичних несугласица. Ова театралност је одговарајућа и због особене епско-драмске форме текста. Радња која се дешава у време револуција 1848. године, у Београду и Бечу, формира се ритмом кореспонденције, дописивања између чланова ове цинцарске породице. Телеграми су пандан кратким репликама у драмском ткању, док су дужа писма епистоларна варијанта монолога. Дијалози између ликова су сценско уобличење комуникације изражене у њиховим препискама.

Ана Тасић (Политика)
 
 
 
 
 

О Корешподенцији

Комад „Корешподенција” Борислава Пекића, у драматизацији Борислава Михајловића Михиза и режији Горчина Стојановића премијерно је изведен 1. фебруара 2018. године на сцени „Данило Бата Стојковић” Звездара театра. Глумачку екипу чине Бранислав Лечић (Симеон Његован, Лупус, деда), Славко Штимац (Симеон Његован, Хаџија, син Лупусов), Аница Добра (Милица Његован, Хаџијина жена), Јоаким Тасић (Симеон Његован, млади газда), Јелена Ступљанин (Јулијана, Јулишка Толнај) и Бранко Видаковић (више улога). Михизова драматизација четвртог тома Пекићевог „Златног руна”, чија радња се дешава с краја 1847. и почетком 1848. године у средишту има „цинцарску породицу која се претвара у значајну трговачко-чаршијску српску фирму Симеон Његован и син”. Односи у овој имућној породици, послови у њиховој фирми, унук који се заљубио у циркуску играчицу и коњокротитељку, главна су тема комада. Радња се дешава у Београду и Бечу пре и за време Мађарске буне, а дијалоге и монологе су заменили писма и телеграми.

 

Прво извођење 5. фебруара 1980. у позоришту АТЕЉЕ 212


 

„Cincarima или корешподенцији“

Борислав Михајловић-Михиз

Роман „Златно руно“ Борислава Пекића својим обимом (преко 3000 страница) временским обухватом (десетина векова), бројем личности (неколико стотина) свакако је најзамашнији роман целокупне српске књижевности, а својим литерарним, интелектуалним и ерудитним квалитетима један од најзначајнијих. Епистуларна комедија „Цинцари или Корешподенција“ драматизација је једног дела овог романа, дела који обухвата неколико месеци из краја 1847. и почетка 1848. године- када је цинцарска породица коју овај роман ствара и прати престајала да буде гурбетски арумунски генос Њагоа и почео да се претвара у значајну трговачко- чаршијску српску фирму „Симеон Његован и син“. Драматизовани одломак, иако део велике целине, аутономан је, да се перципирати и пратити независно и довољан је сам себи.
„Уз согласије ауктора“ и његову пријатељску подршку предузео сам да овај део романа, писан искључиво у облику преписке, драматизујем у облику кореспондентске, епистуларне комедије. Намера ми је и жеља да чувам у драмском облику природу овог штива: не дакле да се преписка претвори у сцену, него управо обрнуто, да се сцена претвори у преписку. Новина овог облика је у исти мах и привлачан изазов, али и авантура пуна препрека и тешкоћа.
Ова драматизација сачињена је тако да послужи као основ и да се испита могућност преписке као чисте театарске форме. У њој личности опште путем порука, без непосредног контакта, на дистанци просторној, временској, па и психолошкој. У непосредну сцену, у директан дијалог се улази само онда када преписка у њу уведе. Функцију кратких, брзих реплика овде замењују телеграми, монолога дуга писма, а фабула комедије, њени заплети и расплети образују се ритмом кореспонденције. Епистуларно саопштење у овој драматизацији треба да буде основни елемент драмске комуникације. У преписци и јак ефекат бива смирен и охлађен, спонтаност и искреност исповести пролази кроз трезвену чистку формулисаности; тактика, хипокризија и куртоазија су битни психолошки чиниоци. Карактери се формирају не толико акцијом, колико саопштавањем у акцији, мотиви се мотивишу, а намере исказују или прикривају исказом. Једном речју преписка као театарска форма захтева изналажење читавог низа посебних начина театарског изражавања. Постоје, разуме се, многи начини да се овако, кореспонденско казивање узнемири, учини живим, брзим и атрактивним. Многа од тих средстава су коришћена, а ваљаће изнаћи нова и другачија. Намерно нисам у ову драматизацију уносио интервенције и дидаскалије те врсте, уверен да у овом експерименталном послу ваља оставити пуну слободу редитељу и ансамблу да испитају све могућности и изнађу најбоља решења.

 


 

„Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је са ње допирао задах загореле масти, или се на њој с ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника у гледалиште удувава ледену
промају вентилатора да нам дочара зиму. Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичних режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. За тако нешто нисам се
морао излагати трошковима. Јер, најзад, најбољи начин да човек гледа рђаве драме јесте – живот. Кад хоћу да видим добру, ја онда идем у позориште и гледам – Уметност.“ Не сме се, дакле, имати мањи захтев од овог, при прилажењу, ма колико опрезном, а ипак посве занесеном, Пекићеву делу. Оно се, уосталом, сâмо отвара, уколико је човек довољно спреман на изазов игре. Јер, о игри је реч. Пекићева игра с театром, баш као и сва
његова литература која је увек – игра, јест игра духа, игра стварања светова који, можда или уистину, не постоје или нису постојали, али су, свеједно стварни. Уосталом, одавно је знано да је стварност позорнице стварнија од стварности. И увек мање досадна. Можда зато у театру највише волим театар?

Редитељ Горчин Стојановић

Режија: Горчин Стојановић
Драматизација романа: Борислав Михајловић Михиз
Сценограф: Горчин Стојановић
Костимограф: Милица Грбић Комазец
Сценограф: Уна Јанков
Косимограф: Лана Цвијановић
Избор музике: Горчин Стојановић
Лектор: Љиљана Мркић Поповић
Кореограф: Ирена Шаровић
Продуцент: Драгиша Ћургуз
Асистент сценографа: Ивана Крњић
Продуцент: Драгиша Ћургуз
Асистент костимографа: Лара Поповић
 
ИГРАЈУ:
Симеон Његован – Лупус – Бранислав Лечић
Симеон Његован – Хаџија – Славко Штимац
Милица Његован – Аница Добра
Симеон Његован – млади газда – Јоаким Тасић
Јулишка Толнај – Јелена Ступљанин
Шамсика Тот и остали – Бранко Видаковић
Дада, Кнегиња Алина – Вера Хрћан Остојић
Зарецки – Слободан Нинковић
Генерал, Мсје Трике, Поп – Саша Латиновић
Акуљка, гђа Пустјакова, ћерка Кнегиње Алине – Неда Даниловић
Оњегинов Стриц, г.Бујанов – Драган Зорић
 
ТЕХНИЧКА ПОДРШКА:
Инспицијент и суфлер: Горан Младеновић;
Мајстор светла: Радован Самолов;
Мајстор тона: Никола Јововић;
Гардеробер: Лидија Николић и Јелена Дуњић;
Власуљар: Нијаз Мемиш;
Сценска маска: Душица Вуксановић;
Шминкер: Маријана Голубовић;
Реквизитер: Вукашин Ракић;
Аутор плаката: Славимир Стојановић;
Аутор видео спота: Стево Мандић;
Дизајнер: Александра Илићи
Фотограф: Никола Вукелић;

Детаљи

Датум:
октобар 22, 2018
Време:
20:00 - 22:00
Категорија:

Инфо

Светосавски трг 6
Вршац, 26300 Serbia
Телефон:
013 / 821-110
Веб сајт:
www.npsterija.rs

Организатор

НП Стерија
Телефон:
013 / 833-122
Имејл:
organizator@npsterija.rs
Веб сајт:
www.npsterija.rs