Loading Events

« Све представе

Зла жена

новембар 22 од 20:00

Улоге:

Граф Трифић-Милан Вејновић

Султана-Милица Сужњевић

Персида-Сузана Вуковић

Стеван-Димитрије Динић

Срета-Срђан Секулић

Пела-Сања Моравчић

режија и осмишљавање сценског простора: Ива Милошевић

сценограф, консултант: Марија Калабић

костимограф: Марко Маросиук

сценски говор: др Дејан Средојевић

композотор: Владимир Пејковић

сценски покрет: Иста Степанов

инспицијент: Весна Галешев суфлер: Горан Грубишић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

премијера: 1.март 2019.

 

 

У Стеријиним комедијама идеал паланачког малограђанског реда иксрсава пред гледаоца као  репресиван друштвени поредак који човека приморава да буде послушан и да се слепо покорава друштвеним правилима и конвенцијама. Индивидуа се, од малих ногу, учи на трпњење сопствене фрустрираности и усамљености, у окружењу отуђених и у дубини душе несрећних људи. Чежњу појединца, макар и ирационалну, за освајањем слободније и испуњеније егзистенције, овако устројена средина доживљава као субверзивну претњу  реду и зато настоји да је анатемизује и угуши. Да ли је у таквом свету  тежња за лепшим и испуњенијим животом осуђена на неуспех?

Ива Милошевић

Рођена у Београду 1977. Дипломирала позоришну и радио режију на ФДУ у Београду. У београдским позориштима режирала: у ЈДП-у Месец дана на селу Ивана С. Тургењева, Змајеубице Милене Марковић, Из јуначког живота грађанства Карла Штернхајма, Драма о Мирјани и овима око ње Ивора Мартинића, Федрина љубав Саре Кејн, Разваљивање Нила Лабјута и Шоппинг анд Фуцкинг, Марка Рејвенхила; у Атељеу 212 Ревизор Николаја Гогоља, Прослава Т.Винтерберга, М.Рукова и Б.Хансена, Змијско легло Василија Сигарјева и Пут до Нирване Артура Копита; у Народном позоришту Електра Данила Киша; у Позоришту на Теразијама Глорија Ранка Маринковића (мјузикл); у Битеф театру Магично поподне, Волфганга Бауера; у Малом позоришту „Душко Радовић“ Принцеза на зрну грашка Х.К.Андерсена и Неде Радуловић и Мала сирена, Х.К. Андерсена и Срђана Кољевића; у Позоришту „Бошко Буха“ Пепељуга Игора Бојовића и Принцеза и жабац Игора Бојовића; у Позоришту лутака „Пинокио“ Вук и седам јарића, Љубинке Стојановић. У Новом Саду: у СНП-у Паинкиллерс Неде Радуловић и Приче из Бечке шуме Едена фон Хорвата и Мизантроп Ж.Б.Молијера (корежија Горчин Стојановић). У Народном позоришту Сомбор Казимир и Каролина Едена фон Хорвата .У Народном позоришту Ужице Чудо у Шаргану Љубомира Симовића. У Македонији, у Народен театар „Војдан Чернодрински“ у Прилепу Много буке ни око чега (Многу врева за ништо), В.Шекспира. У Хрватској, у Загребу, у Сатиричком казалишту Керемпух Маратонци трче почасни круг Душана Ковачевића. Добитница је награда за режију „Бојан Ступица“ и „ Љубомир Муци Драшкић“, као и годишњих награда за режију СНП и ЈДП. Са својим представама гостовала на фестивалима у Боготи (Колумбија), Сан Хозеу (Костарика), Гуадалахари (Мексико), Сибиу (Румунија), Мадриду, Риму, Ријеци, Сплиту, Загребу, Умагу, Сарајеву, Брчком, Бања Луци, Котору, Будви, као и на свим важним фестивалима у Србији.

Програм Радио Београда – позоришна критика

Александар Милосављевић

Јован Стерија Поповић, Зла жена, режија Ива Милошевић, Драма на српском језику, Народно позориште / Народно казалиште / Непсзинхаз, Суботица

Једно од кључних питања од којег започиње безмало свака драматуршка, а самим тим и позоришна анализа „веселог позорја“ Зла жена Јована Стерије Поповића, тиче се карактера Султане, главне јунакиње комада. Од тога како дефинишемо њен карактер, од тога како дакле објашњавамо њено иритантно понашање, перманентно незадовољство комплетним окружењем те њена непрестана закерање, зависи и како ће бити третирана доцнија Султанина трансформација у мирољубиву особу, способну да нормално, без тензија и агресивности, комуницира с људима. У овом контексту памтимо различите сценске, драматуршко-редитељско анализе Султаниног лика који је у најчешће бивао представљен као сексуално запостављена жена. Тек када се у комедији буде догодила замена личности, и Султана заузме место супруге локалног чизмара Срете, те проведе ноћ с њим, дотадашња зла жена доживљава трансформацију да би постала питома супруга графа Трифића, али и обзирна газдарица својој послузи.

И код редитељке Иве Милошевић, у представи Драме на српском језику суботичког Народног позоришта, Срета ће спавати са Султаном, али ће овај њихов однос бити лишен страсти, а неће постати ни кључни окидач промене која ће се у Султани догодити. Нешто друго се ту, наиме, догодило, нешто на шта сексуални однос није пресудно утицао, премда је свакако био својеврсни катализатор промене.

Да бисмо у потпуности разумели шта се са Султаном догодило док је играла улогу Сретине супруге, припросте чизмарке Пале, ваља размотрити контекст у који Ива Милошевић поставља Стеријине драмске јунаке. А њих затичемо у амбијенту карактеристичном за прве деценије 19.столећа, у дому графа Трифића и његове младе супруге Султане, два лика несумњиво малогранђанске провенијенције. Они су окружени одговарајућим покућством и – разуме се – неопходном послугом. Сви они су одевени како епоха налаже, али на њиховим лицима – без обзира да ли су газде или служинчад – нанесен је дебели слој тешке позоришне шминке која поништава сваку природност актера и даје им карактер позоришно стилизованих, извештачених маски.

Уосталом, сви они се управо тако – као маске, дакле – и понашају. Трифић следи неку ко зна када установљену, необичну драматургију специфичног ритуала који га претвара у машину која самозадовољно свакодневно у исто време обавља исте радње. Његов служитељ Стеван у сусрету с господарима вазда заузима истоветну позу а на лицу намешта исти извештачени и гротескни осмех. Служавка Персида наизглед има најлакши задатак, будући да се од ње не очекује ништа друго до да робовски обавља кућне послове, а то логично подразумева вечито одсутан, смркнут израз лица, погурен став због бремена обавеза и привидну равнодушност према прекорима надређених – јер замерки напросто мора бити због превише послова. Пострани у односу на групу укућана Трифићевог дома су Срета чизмар и његова жена Пела. Њихова позиција је донекле аутономна јер нису део породице, но пошто им егзистенција зависи од Трифићевих и њима сличних, сервилност чизмарске породице се подразумева. И они су у представи на исти начин маскирани, а и њихово понашање прати логику унапред дефинисаних улога. Све нам, наиме, указује да нас је редитељка довела у позориште у позоришту, да ликови овог позорја у својим животима заправо играју улоге које су им додељене, или које су сами себи наменили, те да се реалност Стеријиних драматис персона разликује од живота актера представе по томе што ови други глуме да живе.

И Султана припада истом свету лажне егзистенције, животу који је одређен јасно утврђеном социјалном хијерархијом, друштвеним конвенцијама, а понајпре малограђанским светоназорима. Она би да доколичари, како приличи Трифићевој супрузи и газдарици куће, да музицира и пева помодне срцепарателне напеве који величају велтшмерц, да издаје заповести, махом бесмислене и ритуалне, тера моду и буде лепа, али се у овој улози ипак не осећа добро. Нешто јој смета.Да ли би узрок њеног незадовољства ваљало потражити у изостанку уредног сексуалног живота?Можда. Но, иако је Трифић налик пуњеној птици и не може да прикрије властиту нарцисоидну природу, можемо претпоставити да он по истом механизму, тачније по аутоматизму по којем се сваког јутра облачи или испија облигатну шољицу беле кафе, обавља и своје дужности у брачној постељи. Нагађамо да тај и такав граф Трифић није бог зна какав љубавник, али доцније ћемо видети да ни мамурни Срета није на том плану исказао спектакуларност. Отуда су и мале шансе да Султанин каснији препород третирамо као последицу њеног изненадног сексуалног буђења.Па ипак, оно се догодило и биће драматично.

Вратимо се зачас на почетак текста и вечито питање о Султанином карактеру. Својевремено је Јован Христић, разматрајући овај проблем, констатовао да ту заправо и нема неке велике тајне. Султана је напросто – зла жена; од такве је феле. Накриво је насађена. И код Иве Милошевић бисмо могли да препознамо исту претпоставку само да нам редитељка на самом почетку представе није показала да се њена Султана и те како труди, да готово очајнички покушава да уђе у лик и адекватним садржајем испуни задату ролу. Али јој не иде.

Дакле, незадовољство ове Султане, које резултира њеном прекошћу, непрестаним зановетањем, агресивношћу, осионошћу и џангризавошћу, није нужно последица одсуства секса у њеном животу, нити је само узроковано њеном природом, али свакако јесте неспособношћу да се препозна у роли која јој је запала. Улога, истина, није рђава, подразумева угодан положај, лагодност и комоцију, али то евидентно Султани није довољно. Њена позиција наликује мукама и тескоби глумца који се затекне у погрешној подели, или тачније, који добије улогу која му не одговара, у којој се, упркос властитом труду, па и величини роле, не препознаје. Ова Султана је несрећна јер је свој живот препознала као рђави театар. А када се, захваљујући замени улога с чизмарком Пелом, нађе у приликама које јој искуствено нису познате, у ситуацији која ће јој открити наличје улоге која јој не одговара, од које је побегла и коју је покушала да врати, Султана се неће покуњено вратити у пређашњу стварност. Неће дакле скрушено признати грешку и затражити да јој рола које се одрекла буде враћена, јер је она, ето, наводно, преваспитана и преобликована батинама, Сретином суровошћу, смрадом његове радионице или је сексуално пробуђена. Не, она је намах шватила да је театар креација, те да и она сама за себе може да одабере улогу у којој ће адекватно функционисати и којом ће бити задовољна. Зато се Султана никуда не враћа.Она напросто генерише нову драмску ситуацију, успоставља другачије драматуршке и сценске околности и креира нову театарску стварност.Султана другачијим позориштем поништава конвенције претходног.

Све ово би остало на јасно прокламованим тезама и оригиналном концепту да Ива Милошевић није овакву причу о Стеријиној Злој жени испричала узбудљивим и аутентичним театарским средствима, да промишљеност њеног редитељског концепта није имала еквивалент у одабиру адекватних средстава и поступака којима је Поповићева драма доживела истински ново сценско читање.

Један од квалитета инсценације треба препознати и у језику и говору драмских јунака. Војвођански дијалект, нарочито онај карактеристичан за Стеријину епоху, исувише често је на овдашњим позорницама претваран у јефтино, отегннуто ачење и бечење, у типизирано карикирање за које се однекуд претпоставља да изазива радост гледалаца. Дејан Средојевић је, међутим, са себи својственом прецизношћу код глумаца избрусио тачан изговор и на тај начин омогућио да сâм Стеријин језик функционише као аутентични елемент сценске комике, што је иначе и карактеристично за овог писца. И на овим елементима ће редитељка у представи градити фини сценски хумор, лишен баналности, једнодимензионалности, дискретан али провокативан за глумце који су показали да имају осећај мере и спремност да буду ефектни и у минијатирама, полуреченицама, наговештајима или недореченостима. Редитељка, наиме, наизглед не инсистира на хумору, она га не провоцира надграђујући или дописујући Стерију, али пушта да ситуације или каткад гестови, а најчешће репилике актера, одзвоне са сцене управо онако како их је писац замислио, да дакле открију и оно што се находи иза појавности сцеснке радње или што није изречено.

Тако се постепено развија сценска прича зачета у баналности и испразности малограђанске свакодневице, у божјем миру и реду света у којем се све унапред врло добро зна и у којем једино треба само мирно следити своју ролу да би све, а живот понајпре, пролазио а на концу и прошао, без изненађења и ма каквих трзавица. Газде треба да се понашају као владаоци, а они којима се влада, има да трпе. Ако ће се, пак, ови други евентуално бунити, онда то нека чине када су газде отсутне, када могу мирно да се изују и препусте се оговарању. Но, Султана разбија једноличност и предвидивост оваквог живота, и показује да је промена ипак могућа.

У овако успостављеном контексту свакако је најтежи задатак имала Милица Сужњевић која је морала да конципира све аспекте сложеног карактера и, посебно, мене главне јунакиње, те да води рачуна о избору глумачких поступака које ће применити а да не премаши горње границе сценске појавности првобитне Султане (тако заводљиве за шмиранте), да ваљано припреми, испуни и оправда просторе у којима ће се даље развијати овај лик, али и прецизно одмери дозу Султанине трансформације на концу представе. Све је ово млада глумцица перфектно урадила, без преглумљивања, тачно и с мером, сведеним средствима а уз дисциплинованост која је на сцени деловала природно. Њена Зла жена је, наиме, била уистину зло – неумерено и неодмерено, али не и испразно хистерично те увек утемељено у конкретној ситуацији; њена Султана у улози Пеле била је искрено шокирана новим сазнањима о театру чији је била део, но с чијим наличјем се, ево, упознаје на најгрубљи начин, али је при том била и довољно уздржана да би сугерисала промишљање, док су крхкост глумичиног физикуса и детињи израз њеног лица у финалној сцени отворили уистину другачију димензију представе.

Милан Вејновић као граф Трифић, Сузана Вуковић у улози служавке Персиде, Димитрије Динић који је тумачио лик служитеља Стевана, Срђан Секулић у роли Срете, те Сања Моравчић као Пела, пленили су прецизношћу, одмереношћу, тачношћу у испуњавању задатака и завидном дисциплином. Свако од њих је у оквирима опште задатости која је била одређена маском и јасно дефинисаном функцијом, на свој начин додавао по зрно или два карактера који припадају ролама нарцисоидног газде, вазда послом опхрване служавке, паланачке верзије лицемерног батлера, алкохоличара нагриженог средстима за штављење коже, којем је запало да репрезентује здраворазумске принципе, и жене којој је задатак да буде унезверена и мања од макова зрна при сваком сусрету с надређенима, а неке друге никада није ни срела. У овоме су им од огромне помоћи била решења сценског покрета Исте Степанов.

Владимир Пејковић је композицијом за цитру ову инсценацију чврсто позиционирао у отровни атмосферу наглашене панонске сентименталности, релативизујући тамошњу грађанску самоувереност. Костими Марка Маросиука били су беспрекорни, сваким детаљем припадали су епоси а опет су се уклапали у специфичан контекст и, следећи логику лица-маски, подржавали концепт стилизације. Редитељка је уз подршку сценографкње Марије Калабић осмислила специфичан простор, а разиграла га је финим одабиром детаља који у исти мах означавају и амбијент у којем се догађа радња и генерални карактер сложене ситуације театра у театру; тако су нас покућтство, реквизита, старинске шкриње или есцајг уводили у давно минула времена и сугерисали чак и оно чега на сцени нема – вечиту панонску прашину као оквир у којем се бештек још више цакли, порцелан је још блиставили, а столњаци делију још уштирканије. У овај контекст једино се не уклапају једноставни позоришни столови с ролвагнама. Али ни то није случајно, јер овде астали не служе само да на њима буде постављен прибор за јело или серис за кафу, него у одређеном тренутку постају и смрадом штављене коже испуњени простор Сретине чизмарске радионце по чијем замашћеном поду ће се ваљати Султана док је чизмар буде воштио каишем (а чиме би друго), али на којем ће је, пијан и замазан, обљубити. Оно што смо, можда, на почетку детектовали као столове из Трифићеве трпезарије и кујне, заправо и није (само) намештај но својеврсни метапростор, позоришно средство којим ће бити остварена трансформација првобитног амбијента у импровизовану позорницу на сцени где се игра суботичка представа.

Биће то, дакле, још један елеменат који сугерише лаж почетне квазитетарске ситуације у којој, као по команди, самозадовољно и самодовољно живе малограђани, а из које ће се препорођена и пробуђена Султана издићи да би, са новуспостављене, новоосвојене позиције, али и са другачије „позорнице“, проговорила новим тоном и наступила еманирајући другачију енергију. Да ли ће ова позиција бити боља, не зна се, али ће свакако разбити досаду и егзистенцијалну чамотињу устајале стварности.

“Зла жена Ј.С.Поповића у темељитој, беспрекорно промишљеној интерпретацији Иве Милошевић (српска драма НП Суботица) други је – заправо, трећи – врхунац овогодишњег Стеријиног позорја. Може се полемисати о редитељкиној тези да је Султанина ‘злост’ последица класне неосвешћености и родне потлачености, то јест, да је једини досегљиви излаз из тога узимање средстава вршења насиља под своју контролу, али оно што је неспорно јесте позоришна снага и упечатљивост ове кратке представе извајане у једном, брзом и прецизном потезу, глумачки захтевне а одлично изведене, визуелно фасцинантне, са одличним решењем у виду маски које умесно ‘пренаглашавају’ скученост кодификованог гражданског света у коме протагонисти обитавају. Млади суботички глумачки ансамбл заслужује посебне честитке, сви редом, а мало више од других Милан Вејновић.” – Теофил Панчић, “Време”

Детаљи

Датум:
новембар 22
Време:
20:00
Категорија:

Организатор

Инфо
Телефон:
013 / 821-110
Веб сајт:
www.npsterija.rs