Немушти језик – представа
25.10.2019

Није мало дјеце којима је моје приповиједање први сусрет с бајком. И није ријеч само о најмлађима, има и старијих. Они су у почетку немирни и наизглед незаинтересирани, али кад их бајка заинтересира и повуче, теже ‘излазе’ из ње и дубље их се дојми него оне који су већ ‘доживјели’ бајку.

Реакције их одају; каткад су помало ошамућени…

Али, како да разумеју, знаш ли ти који ји ово век? У ком добу живиш?
У јадном и сиромашном, обогаљеном.
Нисте ме разумели. Духом сиромашни.
Јел умете да причате приче?
Умем, ал’ немам времена.
Ма није могуће, немате времена, кажете. А видите ја, на пример, ја га имам колико ти душа жели. Желиш да ти одсечем парче прошлог, садашњег или будућег времена? Имам и инфинитив, мало начет. И футур зашећерен.
Ја сам доктор детињства!
Ја сам оболео од детињства
Ја сам лечен од детињства, безуспешно.
Ја сам се навукао на детињство.
Ја сам зависник од детињства.



Реч редитеља:

Откако је „света и века“ постоји сукоб између нечег старог и нечег новог. Сви смо осетили тај јаз и на својој кожи: код куће, у школи, на улици. Ево нових патика, старе не ваљају; ево новог филма, стари не ваља; књиге су досадне, бољи су клипови са нета; ево новог телефона, стари не ваља; ево нове игрице, стара не ваља, итд. Увек постоји нешто што је актуелно и модерно у односу на нешто што више није тако забавно као некад. Међутим, не треба тако лако одбацивати нешто што је „старо“, а ни прихватати нешто што је „модерно“. Обично кажемо да је време најбољи судија. Дакле, треба понекад сачекати пре него се усудимо да нечему ставимо ореол вечности. Постоји много тога што је смишљено и сачињено у прошлости, а итекако је вредно, носи универзалне поруке које су важне и данас. У нашој представи покушавамо да се бавимо јазом између старог и новог, али обухватајући један проблем који је све више изражен. Деца све мање читају, књиге нису у моди. У разговору са родитељима, учитељима, наставницима, сазнао сам да је тешко анимирати децу поред свих тих чуда модерне технике да се подухвате књиге. Међутим, постоје ситуације и када неко дете пожели да чита. Шта се дешава тада? Живимо у време површности, многи су тако окарактерисали данашњицу. Наша представа говори о томе, али и о другим проблемима са којим се суочава данашње дете. Усуђујемо се да понудимо и нека решења, јер позориште, ето, и томе служи.

Јован Грујић

О редитељу:

Јован Грујић, позоришни редитељ, рођен у Панчеву 1972. године.
Позоришну режију завршио на БК академији у класи професора Никите Миливојевића. Бави се позоришном режијом и педагошким радом.
Режирао у позориштима у Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Лазаревцу, Вршцу… Учествовао на фестивалима Стеријино позорје, Вршачка позоришна јесен, Јоаким интер фест, Звездарише, Которски фестивал за децу, Тиба.
Значајније представе: Ивона, кнегиња Бургундска (Битеф Београд), Роз и Гил су мртви (Битеф-Позориште младих НС-КЦ Инђија), Том Сојер и ђавоља посла (Бошко Буха Београд) Госпођа Министарка (КСТ Крагујевац) Ујка Вања (НП Стерија Вршац) Живи су, није смешно (Пулс Театар Лазаревац) и друге.
Живи у Ковину.

Реч аутора:

Претварањем чувене бајке Немушти језик у позоришни комад, хтео са да благим претеривањем опоменем родитеље који својој деци могу да купе све, а који због бизниса и пословних сусрета, немају времена да деци причају приче. И који се ваде на то да савемена деца не воле старе приче, да их оне смарају, да деца воле – аудио бајке и приче у Мп 3 формату, едукативне игре у цд и двд издањима које можеш да скинеш колико хоћеш, где хоћеш….А онда сам негде прочитао да у свету, а и код нас сада, поново улазе у моду професионални приповедача бајки! Да, у савеменомом свету има места и за древног Чекетала и модерног Мултинаратора. Деци су они потребни као тумачи, преводиоци Немуштог језика на језик детињства. Прича, игра, песма, глума, музика – то је прави приступ деци. Слушајући и гледајући позоришне бајке деца уче да сањају, маштају. А ко не уме да сања, тај брзо остари, немојте то да заборавите.

Миливоје Млађеновић



Текст: Миливоје Млађеновић
Режија и адаптација: Јован Грујић
Сценографија и Костимограф: Софија Лучић
Композитор: Момир Цветковић
Организатор: Маја Јакшић
Инспицијент: Марима Огризовић

ИГРАЈУ:
Чекетало – Тамара Тамчи Тоскић
Мама – Вања Јањић
Тата – Иван Ђорђевић
Девојчица – Јована Андрејевић Грујић
Мултинаратор – Срђан Радивојевић
Петао – Јонел Куђија
Пас – Соња Радосавлјевић
Гавран – Марија Пантин
Снежана – Дојна Петровић
Патуљак – Неда Грубиша


Премијера: 13.10.2019.