Вршац, 3. јун 2025. — У препуној сали Народног позоришта „Стерија“, синоћ је премијерно изведена сатирична комедија „Родољупци“ Јована Стерије Поповића, у режији Атиле Антала. У времену када се друштво поново преиспитује по питању морала, политике и лажног патриотизма, ова представа доноси снажну и актуелну поруку – упаковану у духовит, али и оштар сценски језик.

Режисер Антал, познат по смелим и иновативним поставкама, овог пута је Стеријин текст приближио савременом гледаоцу вешто комбинујући елементе традиционалног и класичног. Представа задржава дух изворног текста написаног око 1854, али кроз свежу интерпретацију осликава и наше доба.

Улоге су тумачили глумци вршачког ансамбла, који су својим извођењем донели праву меру хумора, ироније и горчине. Посебно је била уочљива колективна игра ансамбла, чија је динамика на сцени изазивала и смех и промишљање код публике. Сатирична оштрица текста, у комбинацији с уверљивим глумцима, резултирала је представом која никога није оставила равнодушним.

Фуад Табучић мајсторски тумачи лик Жутилова — једног од најупечатљивијих примера политичке хипокризије у српској драмској књижевности.

Табучић у овај лик уноси прецизну дозу гротеске и ироније, не склизавајући у карикатуру, већ пажљиво градећи карактер човека који иза громогласног родољубља крије похлепу, личне амбиције и страх од губитка привилегија.

Моника Болдовина Бугле маестрално тумачи лик Нанчике, супруге Жутилова. Кроз њену интерпретацију, Нанчика добија димензију жене која, иако наизглед подређена и у сенци свог мужа, поседује сопствену снагу и проницљивост. Болдовина Бугле вешто балансира између комичних елемената и дубљих емоционалних слојева лика. Њена Нанчика није само карикатура жене из патријархалног друштва, већ и симбол тихе отпорности и интелигенције. Кроз суптилне гестове и изразе, глумица успева да прикаже унутрашњи свет своје јунакиње, њене сумње, страхове, али и одлучност.

Лик Милчике, ћерке Жутилова и Нанчикике, оживљава млада и све запаженија глумица Корина Троћа, која својим извођењем доноси свежину, младалачку енергију и сценску снагу. У улози наизглед споредној, али значајној за разумевање породичне динамике у Стеријиној сатири, Корина се истиче прецизном глумачком интерпретацијом, с осећајем за ритам, комику и психолошке нијансе своје јунакиње. Поред глумачке уверљивости, Корина Троћа поново одушевљава и својим певачким талентом, који је у овој поставци вешто интегрисан у драмску радњу и музичко-сценски језик представе.

Лик Смрдићке — лажног родољуба, али пре свега кукавице, чије име већ само по себи носи јасну сатиричну конотацију — на уверљив и свеж начин тумачи млада глумица Ана Чупић. У њеној интерпретацији, Смрдићка постаје слика „малог човека“ — оног који не тежи стварној политичкој моћи, нема чврсте принципе, и мишљење мења у складу са тренутним интересима. Ана Чупић успева да овом лику удахне доживљај потпуне људске обичности, без претеривања или наметања комике, осликавајући га у реалистичком маниру, који га чини препознатљивим и истинитим. У овој улози она показује зрелост у сценском изразу и снажан глумачки потенцијал. Срђан Радивојевић у улози Лепршића доноси прецизно извајан лик националистичког песника и ратнохушкача, човека који не мари за последице које његови стихови и идеје могу произвести у стварности. Лепршић је представник квазиучењака — фигура која се крије иза националних симбола, паразитира на културном наслеђу и истовремено га злоупотребљава, зарад личне промоције и друштвене користи. Искусни Срђан Радивојевић, глумац одавно препознат као мајстор комедије са дубином, доноси овог лика са префињеном мером — истовремено духовито и горко, с јасном свешћу о Стеријиној сатиричној оштрици.

Његов Лепршић је на сцени снажан, уверљив и узнемирујуће препознатљив: пун реторике, али празан у суштини. Управо у том парадоксу Радивојевић вешто проналази драмску тензију и гради улогу која оставља снажан утисак на публику.

Зеленићка, Лепршићева ујна, је централна фигура ове духовите, али друштвено ангажоване комедије, кроз коју Стерија на оштроуман и сатиричан начин критикује положај и улогу жена у револуционарном добу. Овај лик, истовремено трагичан и комичан, симбол је женске борбе за глас и равноправност у друштву које се ломи између старог поретка и нових идеала. Стерија је кроз Зеленићку дао изузетно проницљив и актуелан коментар на положај жена, како у времену ратних превирања, тако и у сфери породице, јавности и личног идентитета. Тумачење Јоване Андрејевић Грујић доноси Зеленићки снагу, суптилност и духовитост, чинећи је савременом и препознатљивом публици данашњице.

Милош Ђуровић који је тумачио лик Шербулића оставио је публику без даха. Његова интерпретација била је фуриозна, прожета енергијом и емоцијом која је освојила срца присутних. Ђуровић је Шербулића представио као комплексног јунака, борца против неправде, али и човека са дубоким унутрашњим конфликтима. Његова глума била је интензивна, са прецизним изразима и покретима који су осликавали сваку емоцију лика. Ту је и Нађ Пал, један од најзагонетнијих ликова Стеријиног драмског репертоара — човек између светова, усамљеник и побуњеник, који одбија да пристане на диктат стварности. То је лик дубоке унутрашње снаге која се манифестује кроз бунт, али и ћутање. Дариe Доклеан, познати и вишеструко награђивани глумац, у свом тумачењу Пала успео је да досегне ретку дубину. Он је лик одвео даље од текста — не приказујући га као пуку жртву околности, већ као симбол човекове потраге за смислом у свету који га више не препознаје. Доклеанова интерпретација могла би се описати као „дискретно експлозивна“ јер он необично интензивно говори погледом, али и драмским паузама које стварају тензију.

У улози Гавриловића, Иван Ђорђевић доноси суптилно и дубоко промишљено тумачење једног од ретких моралних стубова у Стеријиној драми. Својом тихом, али постојаном сценском појавом, Ђорђевић успева да дочара искрену веру свог лика у правду, част и идеју националног ослобођења. Његов Гавриловић није патетичан, већ достојанствено наиван — човек који у свету пунoм лицемерја делује као неко ко припада другом времену или, можда, утопији. Кроз Ђорђевићеву интерпретацију, Гавриловић постаје не само жртва свог уверења, већ и огледало гледаоцима — подсетник на цену поштења у временима у којима оно постаје реткост. Играјући га с уздржаношћу, без претеривања, али с јасном унутрашњом снагом, Иван Ђорђевић поставља овај лик као тужни контрапункт осталим карактерима — симбол доброте коју околина не разуме и не уме да заштити. Ово тумачење не оставља публику равнодушном — оно изазива поштовање, али и бол, јер смо сведоци како се честитост гаси у сукобу са лажним вредностима.

Најновије тумачење Стеријиних „Родољубаца“ донело је упечатљиву представу чија је снага у томе што, како и редитељ каже, говори о нама самима. „Хтели смо да публику засмејемо, али и да их натерамо да се запитају — колико смо данас различити од ових ликова,“ каже Антал који је осим режије, такође урадио музику за представу и заједно са Софијом Лучић осмислио визуелни идентет сценографије и костима који су деловали тачно и хармонично у овом концепту. Редитељ је кроз иновативан приступ класичном делу успео да уједини традиционални Стеријин хумор са савременим сценским елементима. Сценографија и костими из 21. века, пружили су позорници визуелну слојевитост, док је текст задржао оригиналну жилавост — и данас болну истину о политичкој површности и људском лицемерју. Редитељ Антал, познат по храбром приступу класицима, поставио је представу као огледало нашег времена.

Ово класично дело српске драмске литературе оживело је пред пуним гледалиштем, а публика је наградила ансамбл вишеминутним аплаузом и овацијама, док критике након извођења већ називају представу једним од значајнијих овосезонских подухвата вршачког театра.

Након дугог аплауза, уследила је свечана конферанса у част великог јубилеја — 80 година Народног позоришта „Стерија“ и најава краја ове позоришне сезоне. У оквиру свечаности, традиционална награда „Иван Вуков“, која се додељује за изузетан допринос позоришном стваралаштву и афирмацији угледа Народног позоришта „Стерија“, ове године припала је редитељу Атили Анталу и глумици Моники Болдовини Бугле. Ово признање представља симбол захвалности за посвећеност, стваралачку енергију и трајан траг који добитници остављају у срцима публике и колега.

„Родољупци“ ће се наредних недеља изводити на редовном репертоару вршачког позоришта, а прва реприза заказана је за 13. јун.