Продукција: Еду театар Вршац

КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС

текст: Душко Радовић

Aдаптација и режија: Бојана Иванов-Ђорђевић

Избор музике - Хана Ђорђевић
Сценографија и костим - Бојана Иванов-Ђорђевић
Дизајн и израда лутака и сценографије - Бојана Иванов-Ђорђевић, Хана Ђорђевић, Матија Ђорђевић, Иван Ђорђевић
Сценски говор - Иван Ђорђевић

Игра дечији ансамбл Еду театра :

Капетан Џон Пиплфокс – Павле Црнчевић
Чудовиште – Вања Ђорђевић
Гусарски спикери – Лена Косановић и Уна Ковачевић
Арчибалд – Искра Косановић
Корњача – Филипа Попошилов
Секира – Матија Ђорђевић
Коновал – Јеврем Милановић
Вештице из пећине – Клара Радичевић, Петра Арнаутовић, Анастасија Лазендић, Миона Југа, Магдалена Југа
Брзоговорећи – Војин Милановић, Андреј Ђура, Саша Јовић, Миона Југа, Магдалена Југа, Алексеј Попошилов
Гусари – Вања Ђорђевић, Алексеј Попошилов, Војин Милановић, Магдалена Југа, Клара Радичевић, Петра Арнаутовић, Анастасија Лазендић
Бродови - Андреј Ђура, Саша Јовић, Миона Југа, Магдалена Југа, Алексеј Попошилов, Петра Арнаутовић

ПРОДУКЦИЈА – ЕДУ ТЕАТАР ВРШАЦ
ПОКРОВИТЕЉ ПРОЈЕКТА – ГРАД ВРШАЦ

101 ГОДИНА ДУШКА РАДОВИЋА – 70 ГОДИНА ЏОНА ПИПЛФОКСА

„101 година Душка Радовића – 70 година Џона Пиплфокса“ је целогодишњи пројекат који има за циљ да повећа интересовање деце за позоришну и драмску уметност кроз лик и дело Душка Радовића чији је јубилеј 100 година рођења обележен 2022, што нас ове године не ослобађа од обавезе да му се изнова посвећујемо и приближавамо вредностима његовог осебујног и племенитог дела посвећеног деци. И ове 2023. један од његових најпознатијих ликова има јубилеј – Капетан Џон Пиплфокс слави 70. рођендан! Због тога су чланови Еду театра одлучили да све нове програме током ове године посвете баш овом делу.

Они који су га познавали кажу да су Душан - од душа и Радовић - од радености, уистину били имена - судбине. О томе како нас је творац "Џона Пиплфокса" и "Страшног лава" ослобађао од глупости, од власти, од рђавих навика, од неосетљивости на доброту сведоче књиге песама и афоризама, записи култних емисија "Београде, добро јутро", речи којима деца, цитирајући га, покушавају да објасне себе и свет. Познатија дела "Капетан Џон Пиплфокс" (1953), радио-игра "Поштована децо" (1954), песме "Смешне речи" (1961), песме "Причам ти причу" (1963), песме и приче "На слово, на слово" (1963-1965) само су део овог плодоносног неимара културне баштине са обележјем уметности намењене деци.

Током целе године, драмски педагози Еду театра са својим сарадницима зато креирају креативне и едукативне радионице са мотивима лика и дела овог великана. Драмски и ликовни педагози реализовали би низ радионица у оквиру свог Удружења током редовних термина окупљања са малишанском групом и са дечијим ансамблом. Наши чланови окупљају се сваког викенда у простору СУБНОР-а Вршац који је уступањем свог простора такође партнер на сваком пројекту који развијамо за децу, као и Град Вршац који нам уступањем позоришних и других простора институција културе и образовања излази у сусрет приликом извођења наших програма.

„101 година Душка Радовића – 70 година Џона Пиплфокса“ је партиципативни пројекат у коме деца и млади имају активну улогу, учествују у настанку културних догађаја и реализацији већег дела пројекта. Он доприноси развоју културних потреба деце и младих, развоју дечјег стваралаштва и образовања у свим областима уметности и културе, подстиче развој талената, истраживачки рад и критичко мишљење учесника пројекта. Ово је такође пројекат којим се мотивишу уметници на рад са младима, културни садржаји у оквиру провођења слободног времена и неговање културе разноликости.

О ЕДУ ТЕАТРУ

Еду театар је једно од првих ванинституционалних позоришта у Србији које је засновано на идеји популаризације примењеног позоришта, примењивања његове методологије и у теорији и у пракси. Еду театар и кроз сам свој назив сугерише каквом позоришту тежи и чиме се бави – едукацијом и театром, двема нераздвојивим областима друштвене и духовне делатности. Са друге стране, нама је од самог почетка циљ био уметност, едукација кроз позоришну уметност и позориште кроз образовање са циљем хуманизације заједнице у којој делујемо и друштва у целини.

Сам термин примењено позориште појављује се 90-тих година XX века. Оно је настало у условима посткапиталистичке климе која је са собом донела и све лошије финансирање позоришне уметности 70-тих и 80-тих година XX века. Примењено позориште настаје и развија се под општим утицајем постмодернизма који је иначе обележило читав тај период. Жеља да се позориште приближи заједници претворена је у креирање позоришта са мноштвом категорија и група људи као што су затвореници, стари, млади деца, маргинализоване и дискриминисане групе и други. Тако почиње да се гради богата позоришна пракса која интензивно комуницира и са ванпозоришним дисциплинама попут психотерапије, психијатрије, психологије, социологије, права итд. Многи активисти за људска права све више користе позориште као средство приближавања циљној публици и на тај начин отварају платформе за јавне дебате. Христина Муратиду одређујућим фактором примењеног позоришта сматра његову инклузивност: „Одређујући фактор примењеног позоришта, а верујем и одлучујући, како са социјалне, тако и са естетске стране, утемељен у искуству позоришта XX века, је да оно прихвата учешће свих грађана, маргинализованих као и привилегованих, легалних као и „илегалних“, чији захтеви и планови могу бити у широком распону од гласних и популарних, до тихих и „невидљивих“ – људи свих година, верских и националних одређења, друштвеног или образовног профила“. Она даље говори и о визијама позоришних писаца са јасним социополитичким фокусом, као што су Ибзен, Бернард Шо, Брехт, Бонд, али и редитељима који су преформулисали позоришни чин у савремени друштвени ритуал, као што су Брук, Мнушкин или Гротовски. Касније је такву визију театра преузео Боал у свом позоришту потлачених, затим покрет позоришта у образовању у Великој Британији и Аустралији, позориште за развој у неразвијеним земљама, позориште реминисценције намењено старијој популацији, „плејбек позориште“ за било који мали град или село… „Мало по мало, они су створили нову позоришну антропологију којом позоришни уметници и педагози подржавају локалне заједнице у решавању проблема и сукоба, задовољавају њихову жеђ за знањем, потпомажу њихову борбу да остваре своја права, и славе и обнављају њихове колективне успомене“. (Христина Муратиду).

Протекла година Еду театра била је у знаку Бранка Ћопића. Кроз низ радионица на тему култног дела домаће књижевности за децу „Јежеве кућице“ успели смо да дођемо и до истоимене дечје представе са богатим костимима и сценографијом коју смо заједно са децом израђивали. Ова представа била је једна од омиљених у Вршцу током протекле сезоне и извођена је више од 10 пута на сценама Народног позоришта „Стерија“, на сцени Педагошке академије у Вршцу, као и на школским сценама у околини Вршца. Град Вршац је нашу представу изабрао за сву децу нашег града крајем децембра 2022. када смо је извели пред око 1000 малишана. Са овом представом ишли смо уочи празника и селима у походе и изводили је за децу која нису у прилици да редовно прате позоришна дешавања и учествују у њима. Веома смо активни и на пољу инклузије у театру, па смо тако продуцирали филм „Позориштем ка инклузији“ за Удружење слепих у Вршцу.

Сарађујемо и са удружењима за подршку ментално недовољно развијених особа. У сарадњи са Удружењем „Отворено срце света“ из Вршца направили смо инклузивну представу „Деда и репа без репа или представа без краја са упутсвом за употребу“ која је такође извођена у Вршцу више пута, на првом Фестивалу Примењеног позоришта у Новом Саду, на фестивалу „Тешњарске вечери“ у Ваљеву, а реализована је захваљујући подршци Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.