ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА
Семјуел Бекет

Адаптација и режија: Јован Грујић
Сценографија и костим: Софија Лучић

Играју:
Фуад Табучић
Срђан Радивојевић
Марко Николић
Дарие Доклеан
Глумци Дечје и омладинске сцене Народног позоришта „Стерија“ Војин Милановић, Вања Ђорђевић и Матија Ђорђевић
В.Д. директора: Иван Ђорђевић
Организатор: Маја Јакшић
Инспицијент: Ана Марић

Техничка подршка:
Технички директор: Драгослав Добросављевић
Мајстор тона: Илија Момиров
Мајстор светла: Горан Ристић
Продукција видео материјала: Марко Топаловић
Реквизитер : Небојша Илић
Декоратери: Миодраг Марјановић
Гардаробер: Милица Лалић
Кројачки радови : Станика Лазић
Возач: Чанковић Драган

Реч редитеља представе „Чекајући Годоа“

„Диди, ми увек нађемо нешто што нам ствара утисак да постојимо“ изговара један од ликова у чувеном тексту „Чекајући Годоа“ Самјуела Бекета. Овај комад представља прекретницу у светској драматургији, а можда чак и круну једног периода који је, вероватно, започео са Алфредом Жаријем и његовим „Краљем Ибијем“. Цео тај период који је трајао шездесетак година обележен је великим превирањима у свету, догодио се I и II светски рат и мноштво, мањих или већих, грађанских ратова; изнедрен је фашизам, прекрајале су се границе, страдали су читави народи, мењала се друштвена уређења, смењивали владари, створена је гвоздена завеса, итд. Можете ли замислити осећања и мисли људи који су живели у тим турбулентним временима? Вероватно им се чинило да нема краја недаћама и да сутра не постоји. Претпостављам да је атмосфера морала одисати апсурдом. Сигурно су морали свакога дана да траже смисао, да траже начин да опстану у стању непрекидне неизвесности. Вероватно су сваког дана испочетка морали да изнова осмишљавају свој дан. И себе. Уметност је одувек, на неки свој начин, пратила друштвене догађаје и бележила дух времена. Овај комад је управо на најбољи начин успео да ухвати дух тих времена, али и да зађе много дубље у подручја универзалног значења људског постојања. Не знам да ли постоји комад који на тачнији начин говори о људској природи и односима. У исто време он је веома јасан, али и неухватљив, баш каква је и људска природа. Уопште, тешко је и писати о њему, а да се не заплетете у мноштво дигресија и асоцијација. „Диди, ми увек нађемо нешто што нам ствара утисак да постојимо“ изговара један од ликова овог комада. У првом тренутку се запитате шта овај човек говори, помислите да је ово потпуно бесмислено, али када се удубите и схватите зашто он то изговара суочићете се са неминовном трагикомичношћу живота. Можда вам сад ово звучи превише озбиљно, али није, јер трагедија се може састојати из мноштва малих комедија. И зато, ми смо одлучили да ћемо се смејати свему, јер смех лечи, јер смех помогне да схватимо, јер значи да смо превазишли, да смо одрасли, да смо нешто научили. Остаје питање да ли смо све научили. Одговор потражите сами, осврните се око себе, прочитајте вести, погледајте се у огледалу, размислите, а на крају, одговорите на питање да ли је свет боље место него свет Дидија и Гогоа док чекају Годоа?

Јован Грујић


ЈОВАН ГРУЈИЋ

Јован Грујић, позоришни редитељ, рођен у Панчеву 1972. Позоришну режију завршио је на БК Академији у класи професора Никите Миливојевића. Бави се позоришном режијом и педагошким радом. Режирао је представе у Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Лазаревцу и Вршцу, остваривши запажене резултате. Учествовао је на следећим фестивалима: Стеријино позорје, Вршачка позоришна јесен, Јоаким Интерфест, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Звездариште, Которски фестивал за децу и Тиба фестивал. У великом низу својих редитељских остварења као најзначајније издваја представе „Ивона кнегиња Бургундска“ (БитефТеатар), „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ (Битеф театар – Позориште младих Нови Сад - КЦ Инђија), „Том Сојер и ђавоља посла“ (Позориште „Бошко Буха“ Београд) и „Живи су, није смешно“ (Пулс театар Лазаревац – Регионално позориште Нови Пазар). Педагошким радом бави се од завршетка Академије. Био је асистент на катедри позоришне режије и глуме на Академији уметности у Новом Саду. Водио је позоришне радионице у Инђији, Свилајнцу и Ковину које су резултирале запаженим представама, а више полазника његових група бављење позориштем наставили су у професионалним оквирима.

БЕКЕТ

Семјуел Бекет (Даблин,13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац, рођен на Велики петак у хришћанској породици, која се бринула о образовању малог Бекета, па је он од своје пете године похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи и музику. Око1920. кренуо је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Од 1923. на Тринити Колеџу у Даблину је проучавао модерну књижевност, а студирао је и француски, италијански и енглески језик. Био је такође природни спортиста и активно се бавио крикетом. У Париз је отишао 1928. као предавач енглеског језика и тамо се срео са познатим ирским аутором Џејмском Џојсом. Током нацистичке окупације Француске постао је члан Покрета отпора у коме је деловао као курир, а за свој допринос у борби против нациста био и одликован од француске државе. Године 1945. Вратио се у Даблин на кратко време и тамо током боравка имао откриће у мајчиној соби – указао му се читав његов будући смер у књижевности који ће му донети светску славу. Тада се ослободио и осећаја да ће заувек остати у сенци Џојса.

Пре него што је јануара 1953. у париском новом театру, Театру Бабилон, први пут изведена његова драма „Чекајући Годоа“, Бекет је већ написао више књига, есејистичких и прозних дела и једну драму са насловом „Елеугерија“. Његов драмски првенац никада није објављен, ни изведен, па је „Годо“ званично остао први и најзначајнији комад који му је прибавио једно од најзначајнијих места у авангардној литератури али и светску славу.

„Годо“ непогрешиво скреће пажњу када га видимо на репертоарима позоришта и када га изнова читамо. Трајно се уселивши у свакодневни говор на различитим меридијанима, учинио је драмску уметност опште познатом и на нови начин важном. Проникавши у срж људског промишљања о свету и постајању, Бекет је створио ванвременско дело које нас упућује на поновно преиспитивање темељних вредности, задирући дубоко у уверења и у подсвест. Неизоставно се у тумачењима и анализама повезује и са Јонеском. Откад су се појавили на француској позорници почетком педесетих година 20. века, са истом сумњом у осмишљени свет, са вером да је после одласка Бога живот лишен смисла, па да приказ агоније у таквом свету може бити само једна несносна фарса или апсурд, имена Ирца Семјуела Бекета и Румуна Ежена Јонеска, неизоставно се повезују. Они заиста деле иста егзистенцијална и метафизичка уверења са којима се теоретичари могу, и не морају сложити, али која у артикулацији ова два писца стичу целовитост једне промишљене и проживљене осећајности и погледа на свет. Када је упитан шта мисли о додељивању Нобелове награде Бекету, Јонеско је одговорио: „Заслужили смо је!“

Од појаве „Годоа“ прошло је више од 70 година, а Бекет је захваљујући њему остао једна од најзначајнијих појава у позоришту 20. века јер је успео да пронађе драмску форму у којој ће човек пољуљане вере у сопствени смисао моћи да изрази свој егзистенцијални немир.

Бојана Иванов Ђорђевић

Премијера: 23. Новембар 2024.