Представа за децу предшколског узраста

СЛОНЧЕ У ЛОНЧЕ

Текст: Никола Станишић
Режија: Андреј Дрљача
Музика: Драган Ђокоћ
Сценографија и костим: Софија Лучић

ДЕВОЈЧИЦЕ – Милица Вуковић/Ђурђа Ивановић
чланице Дечје и омладинске сцене Народног позоришта „Стерија“
СЛОНЧЕ – Корина Троћа
ПОРТИР – Фуад Табучић
КЛОВАЦ/ТАТА – Иван Ђорђевић
СЛОНИЦА – Јована Андрејевић Грујић
МАЈМУНЧЕ – Срђан Радивојевић

В.д. директора НП „Стерија“:Иван Ђорђевић
Организатор: Маја Јакшић
Инспицијент/суфлер: Ана Марић

РЕЧ ПО РЕЧ, РИЈЕЧ ПО РЕЧ...

Ријеч редитеља

„СЛОНЧЕ У ЛОНЧЕ“ је прича о одрастању – о путу који свако од нас пролази у потрази за својим мјестом у свијету. Наш главни јунак, Слонче, пролази кроз различите фазе одрастања, од осјећаја сигурности у познатом окружењу циркуског кавеза, до суочавања с непознатим и често суровим свијетом изван њега. Ово није само прича о бијегу из затвореног простора, већ и о бијегу од сопствених несигурности. Слонче, као и свако дијете, кроз искуства, успоне и падове, открива ко је заправо. Разлике које га издвајају од других постају његова снага, а свијет престаје бити непријатељско мјесто чим научи да прихвати себе. У овој представи желимо показати да одрастање није само прилагођавање правилима која нам други постављају, већ и способност да створимо свој свијет – свијет у којем можемо бити срећни управо такви какви јесмо. Слонче нам показује да дом није само мјесто, већ осјећај припадности, и да је истинска слобода у прихватању себе.

РЕЧ ПИСЦА

Иако није једноставно писати за најмлађу публику, јер постоји могућност да њихова пажња одлута и да се више не врати, задовољство је када препознају себе у главном јунаку или његовим мотивима, када им се пробуди навијачки дух и жеља да помогну у превазилажењу свих препрека које му се налазе на путу. Победом јунака, они решавају своје недоумице и превазилазе страхове.
„СЛОНЧЕ У ЛОНЧЕ“ је прича о слону који је рођен са једним мањим увом и кад то примети у свом одразу, постаје несигуран.
Баш као и Слонче, сви смо се у једном периоду осетили другачијим у односу на своју околину. Слонче мора да прође дуг пут како би схватио да не треба да се прилагоди тој околини. Околина је одавно прихватила његову различитост, сада он треба да прихвати себе онаквог какав јесте.

"Не можеш да будеш обичан, кад си рођен необичан. Буди онакав какав јеси."

Никола Станишић

СЛОНЧЕ У ЛОНЧЕ

„Посљедњи живот слончета“ или „Слонче у лонче“ је драма о одрастању, самоприхватању и прихватању различитости – како од стране других, тако и од стране себе самог. Кроз ово путовање, главни јунак, Слонче, младо и знатижељно младунче слона, упознаје свијет у његовој пуној сложености – од чуда и љепота до препрека и тешкоћа. Слонче одраста у циркуском кавезу, мјесту које доживљава као дом и уточиште, не схватајући да је то, заправо, затвор. Он вјерује да му циркус пружа сигурност и припадност, али дубоко у себи осјећа да нешто није у потпуности како треба. Када му се пружи прилика да изађе из познатог окружења, започиње своје путовање у велики град – мјесто које му је непознато и у којем се суочава с бројним изазовима.У граду открива да се разликује од других – не само од људи већ и од своје сопствене врсте. Његове несигурности расту, али кроз низ авантура и сусрета са различитим бићима, Слонче почиње да разумије да те разлике нису слабост, већ управо оно што га чини посебним. Учи да прихвати себе таквог какав јесте, са свим својим особинама, и у тој спознаји проналази унутрашњу снагу. На крају свог путовања, Слонче се враћа у циркус, али више не види кавез као затвор, већ као прилику да створи срећан дом – не само за себе, већ и за своје пријатеље. Његов кавез постаје мјесто испуњено радошћу, игром и заједништвом, док он сам, сада потпуно свијестан своје вриједности, постаје симбол слободе која долази изнутра.

Главни противник Слончета у овој драми је Кловац – гротескан спој кловна и ловца, с додатним животињским елементима који га чине још језивијим и необичнијим. Он је радник у циркусу, а можда чак и његов власник, своје вјештине користи за бруталан начин лова на Слончета и његову мајку. Кловац је деструктивна личност, вођена дивљачком и импулсивном енергијом, која у трену може прећи из смиреног, сталоженог става у експлозивни бијес. Његова окрутност посебно се истиче кроз методе лова, попут коришћења динамита, што додатно наглашава његову немилосрдну природу. Његов начин кретања подсећа на зле ликове из цртаних филмова – након сваког свог подухвата претјерано се радује, попут Џокера из анимираног Бетмена. Његова мимика и покрети пренаглашени су и театрални, налик фантастичним филмским ликовима с упечатљивим ходом и експресијама, попут насловног јунака из филма Маска (с Џимом Керијем).Супротност Кловцу је његов алтер его – Тата. Он делује сталожено, одговорно и на први поглед брижно према својој мезимици. Ни изгледом ни гестикулацијом не подсећа на Кловца – његови покрети су смиренији, реакције одмјерене, а мимика сведена. Док Кловац одише хаосом и претјераном театралношћу, Тата дјелује обично и смирено, готово непримјетно. Костим Кловца представља његову двоструку природу – испреплетени су мотиви ловца и кловна, док су му руке и ноге украшене животињским елементима, попут зечијих шапа, које су поменуте у тексту. Лице му прекрива полумаска с кловновским мотивима, повезана с упадљивом црвеном периком. Насупрот њему, Тата носи сасвим једноставну одјећу – џемпер, хлаче и ципеле у неупадљивим, смирујућим бојама, чиме се додатно наглашава разлика између њих двојице.

Главни савезник Слончета у овој драми је Мајмунче – члан циркуса са посебном „супермоћи“: његова позадина свијетли. Ову необичну особину стекао је након што је прогутао сијалицу. Он је вјеран Слончетов друг, брз, хитар, окретан и изузетно сналажљив. Спреман је да направи враголију ако то може помоћи другима, али увијек с добрим намјерама. Замишљен је као мајмуна врсте Мандрил, због његових јарких боја које се савршено уклапају у циркуску атмосферу. Такође, Мандрил припада породици бабуна, чиме се много не одступамо у односу на опис у тексту. Мајмунче би на сцени било упризорено кроз лутку, при чему бих одабрао технику зјевалица (познату из Мапета). Ова врста лутке пружа одличне перформансе неопходне за улогу Мајмунчета – омогућава изражајну мимику кроз покрете уста, што је важно због богатог дијалога, али и динамичне гестикулације. Осим тога, омогућава лако анимирање осталих дијелова тијела, што је кључно за лик мајмуна, који захтијева акробатску покретљивост. Што се тиче материјала, идеалан би био плиш, али и вунене или крзнене материјале испуњене сунђером. То би омогућило да лутка буде лагана и удобна за манипулацију, не представљајући велико физичко оптерећење за глумца који је анимира.

Други велики савезник Слончета је његова мајка – фигура безусловне љубави и заштите. Она га изводи из тамнице циркуса и отвара му врата ка чудима новог свијета. Предана и брижна, спремна је да учини све како би заштитила своје дијете, чак и да се на крају жртвује за њега. Њен лик представља архетип мајке – њежне, пажљиве и храбре. На сцени би била упризорена као лутка, састављена од два сферна облика – једног већег, који би служио као тијело, и мањег, који би представљао главу. На тијелу би биле пришивене ноге и мали репић, док би глава имала препознатљиве слоновске карактеристике: велике уши, очи, кљове и сурлу. Сурла би се анимирала помоћу штапа, а импулсом које би давао глумац би се створила илузија да слон говори. Исти принцип лутке користио би се и за Слонче, али у мањој верзији, прилагођеној његовом карактеру и величини. Визуелни узор за изглед ових лутака био би афрички шумски слон.

Још један од Слончетових пријатеља је Дјевојчица, која уједно представља и његов велики тест. Њено присуство у његовом животу помаже му да прихвати себе онаквог какав заиста јесте – али не из потпуно несебичних разлога. Дјевојчица је разиграна, бистра и одважна, увијек спремна да се бори за оно што жели и да добије све што јој је на уму. Има неустрашиву енергију, често дјелује посесивно и помало наваленто, а могло би се рећи и да је размажена. Ипак, испод те упорности крије се дјевојчица која дубоко вјерује у правду. У кључним тренуцима, када треба донијети одлуку, показује изузетну праведност и осјећај одговорности. Дјевојчица, која је на почетку можда превише фокусирана на своје жеље, на крају приче схвата вриједност истинског пријатељства, које није засновано на контроли или користи, већ на узајамном разумијевању и подршци.

Портир је чувар циркуса – изузетно лијења и трома особа која свој посао схвата више као прилику за одмор него као одговорност. Његова незаинтересованост омогућава да лопови и непозвани гости лако прођу поред њега, а често се затиче у дремежу умјесто на стражи. Ипак, упркос својој немарности, Портир је у суштини доброћудан човјек. Има топлину и благу нарав, а његова брига за чланове циркуса види се од самог почетка приче. Иако дјелује незаинтересовано, у кључним тренуцима показује да му је стало до заједнице којој припада.

Кључни елементи сценографије били би постављени на велику кружну платформу на точкићима, која би се могла ротирати, омогућавајући брзе и динамичне промјене сцена. На платформи би се налазили кључни просторни сегменти приче: чаробни ормар, кућица портира, кавез, као и бара у којој се Слонче огледа. Остали елементи сценографије, попут борове шуме и града, били би ријешени помоћу мањих кулиса израђених од шперплоче, чиме би се постигла флексибилност у промјени амбијента, а чију би слику употпунио видео-бим, који би визуелно употпунио просторе.

Будући да представа нема сонгове, музика би требало да прати њен ток и допринесе атмосфери сваке сцене. Свако мјесто радње имало би своју засебну музичку тему, која би се користила не само као подлога за те сцене, већ и за прелазе између њих, чиме би се створио складан ритам представе. Поред тога, сваки лик имао би свој музички лајтмотив – јединствени звучни потпис који би додатно дефинисао његов карактер и емоције. Ови мотиви би се понављали и варирали у кључним тренуцима, наглашавајући развој ликова и њихове односе. На тај начин, музика не би била само пратња радње, већ активан елемент који доприноси приповиједању и емотивном доживљају представе.

Ово дјело нас подсјећа да су различитости наша снага и да је права слобода у прихватању себе и свијета око нас онаквим какви заиста јесу.

Андреј Дрљача