Федерикo Гарсија Лоркa

ЈЕРМА

Представа је настала као практични део докторског рада Александре Пејић на тему ‘’Примена савремених плесних и фламенко техника у интерпретацији класичног драмског текста ‘’Јерма’’ Федерика Гарсија Лорке’’

О ЈЕРМИ У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ АЛЕКСАНДРЕ ПЕЈИЋ

Ово је универзална прича о рађању, преживљавању, опстанку, фрустрацији, љубави и смрти. Хуан и Јерма живе у руралном окружењу, у комплексном браку ком недостаје искрене комуникације и потомства. Притисци средине у којој живе и патријархално васпитање чине животну ситуацију неподношљивом за обоје. Што више Јерма жели дете, то се Хуан више удаљава од те идеје. Све то води до тачке без повратка, где разговора више нема – већ се доносе само сурове и коначне одлуке.

Теме обрађене у овом комаду изузетно су релевантне за савремено друштво. Недостатак искрене и отворене комуникације, избори у вези са потомством, као и мотиви и жеље који стоје иза тих избора, важни су проблеми са којима се људи и дан-данас суочавају.

Концепт представе представља мешавину класичног драмског комада и савременог кореографског приступа. Представа је заснована на шпанском и фламенко фолклору, што извођачима омогућава да користе фламенко музику и плес као инструмент у истраживању и освајању снажних емоција на сцени. Музику уживо изводи фламенко гитариста, што даје посебан тон атмосфери представе. Цео комад је емоционално згуснут, интензиван и оставља публику без даха.

Комбинација изговорене речи и плеса публици пружа могућност да се слободно и емотивно повеже са садржајем представе. Фламенцо музика и кореографисани делови привлаче пажњу на другачији, неконценционални, сирови начин. Такође, универзални језик плеса омогућава и онима, који не говоре језик, да се повежу са емоционалним током ликова и да испрате драмски заплет од почетка до краја.

Лоркин поетски стил је и даље врло савремен и актуелан, јер се бави осетљивим темама као што су одрастање у патријархату, где се од жена очекује да се рано удају и рађају децу; потискивање основних инстинкта, амбиција и жеља; завршавање у животу какав се није очекивао, без могућности да се он промени или да се особа носи са наметнутим околностима. Отворени разговор о правима жена и даље је табу тема у Србији, што уметницима намеће обавезу да приступе том минском пољу и „дигну га у ваздух” како би променили наратив.