29. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ КЛАСИКЕ
„ВРШАЧКА ПОЗОРИШНА ЈЕСЕН“
-СВЕДОЧАНСТВО ВРЕМЕНА-

25. септембар – 01. октобар 2022.



ЗАВРШЕН 29. ФЕСТИВАЛ КЛАСИКЕ „ВРШАЧКА ПОЗОРИШНА ЈЕСЕН“

29. Фестивал класике „Вршачка позоришна јесен“ свечано је затворен у суботу 1. октобра 2022. на Великој сцени Народног позоришта „Стерија“. Најновије издање нашег јединственог Фестивала одржан је под слоганом „Сведочанство времена“, а овај симболичан наслов објединио је селекцију драматурга Бранислава Недића. Током 7 фестивалских дана имали смо прилику да видимо 5 представа у такмичарском кругу, две представе у пратећем програму, костимографску изложбу, представљање позоришног часописа „Сцена“ у издању Стеријиног позорја, али и сусрете публике и позоришних стваралаца у оквиру округлих столова након сваке фестивалске изведбе.

Вршачки глумци су нас горко насмејали прве фестивалске вечери испричавши причу о трагикомичном положају позоришних радника, заголицавши нас хумором легендарног Душана Ковачевић. Ужичани су нас одвели на село виђено очима Ивана Сергејевича Тургењева где нас је заносна Наталија Петровна навела да се запитамо о томе шта је срећа и подсетила како је сурова глад за љубављу и узвишеним осећањима. Ибзенова Нора Хелмер коју је донело Народно позориште Београд нас је навела да поново мислимо о слободи избора и индивидуализму, о положају жене у савременом друштву и колико се он заиста променио од 19. века. Београђани су нас убрзо потом повели на пучину узбурканог мора Европе, немирнијег него икада у новијој историји и у постдрамском кључу вратили руском класику Лаву Николајевичу Толстоју и његовом чувеном делу „Рат и мир“. „Код вечите славине“ Момчила Настасијевића повели су нас глумци Српског народног позоришта из Новог Сада.

29. Фестивал је затворио Трајан Качина, члан већа за културу Града Вршца истакавши том приликом да је Стеријин град током свих фестивалских дана живео у празничном духу, захваливши се у име локалне самоуправе свим позоришним радницима који су својим радом доприносили томе да и 29. „Вршачка позоришна јесен“ протекне у најбољем реду, саопштио је и резултате гласања публике према којима је Награда за најбољу представу према оцени гледалаца припала представи „Рат и мир“ по тексту Лава Николајевича Толстоја у адаптацији Федора Шилија, режији Бориса Лијешевића и у извођењу ансамбла Народног позоришта Београд.

Складна и поетична селекција 29. „Вршачке позоришне јесени“ жирију је несумњиво задала много мука јер је у поменутој плејади било много више врхунских остварења него што је предвиђено награда. Жири је заседао у саставу др Мирослав Мики Радоњић–театролог, председник жирија, Валентин Венцел, глумац и редитељ и Наташа Петровић, глумица.

Награда за најбољу представу припала је "Рату и миру" Л.Н.Толстоја у режији Бориса Лијешевића и у продукцији Народног позоришта Београд. Награда за режију припала је Борису Лијешевићу за поменуту представу, а Ненаду Хаџи Маричићу признање за најбољег глумца, за ролу Безухова у њој. Признање је понела и Теодора Драгићевић за улогу Наташе Ростове. Она је освојила награду "Томислав Пејчић" за најбољег младог глумца/глумицу. Награду за најбољу женску улогу добила је Нада Шаргин за тумачење Норе у представи "Нора - Луткина кућа" Х.Ибзена у режији и адаптацији Татјане Мандић Ригонат, такође у продукцији Народног позоришта Београд. Специјалне награде припале су ансамблима представа "Месец (дана) на селу" Ивана Сергејевича Тургењева у режији Милана Нешковића, у продукцији Народног позориште Ужице и "Код вечите славине" Момчила Настасијевића, у режији Соње Петровић, у продукцији Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе Нови Сад.

У част награђених изведена је представа Крушевачког позоришта „Чудо у Шаргану“ Љубомира Симовића у режији Небојше Брадића.


О 29. ФЕСТИВАЛУ „ВРШАЧКА ПОЗОРИШНА ЈЕСЕН“

РЕЧ ДИРЕКТОРА ФЕСТИВАЛА

Текст који треба да представи на најтачнији начин како слоган, тако и пресек представа овогодишњег фестивала класике – сведочанство времена, не може, а да не почне цитатом великог Питера Брука, који нас је између два фестивала напустио, оставивши празнину на светској позоришној сцени. Када је једном приликом посетио Србију и један наш светски фестивал, рекао је: „Фестивал је веома значајан за Србију, значајан је за људе из словенских земаља, то је фестивал који отвара простор за размену. У томе је његова улога. Позоришни фестивал неће променити будућност једне државе. Не, али он се, као и било који други позоришни чин, мора схватити као здрав догађај. Ако је здрав, и ако је жив, онда има значај. Чим постане досадан и прерасте у механичко понављање, онда је изгубио своју сврху!”

Када размишљамо о ситуацији у позоришту данас, у већини случајева се осврћемо на продукцију представа, њихов квалитет, (краткотрајну) естетику, глумачке креације. Када се сви елементи уклопе у једно, тек тада говоримо о емоцији коју нам је позоришни чин пренео. Тај разговор је најређи, јер је управо осећај оно што једно дело произведе да оно постане уметничко. Зато уметност и нема формулу, већ се једноставно догоди неки непознати фактор и када дело произведе емоције, створи нове идеје, пробуди океан могућности тумачења, тада оно постаје уметност. Међутим, о фестивалима ређе говоримо на овај начин. Утисци који се препричавају односе се на представу која нам је била најбоља или, да будемо искрени, највише енергије уложимо у причу ако мислимо да нека представа није заслужила гостовање на фестивалу. За наш фестивал можемо сигурно да кажемо да је жив, јер не само да траје већ 29 година, упркос тешким искушењима које смо живели од његовог настанка, већ ће се одржати у новом турбулентном и изазовном времену, за које бисмо искрено волели да посведочимо да је само једна кратка епизода која ће се брзо и завршити.

Да није механичко понављање и да овај фестивал задржава свој дух, показује узбуђење с којим га спремамо, радост уметника који учествују на њему, а оно што нам је и најбитније, заинтересованост публике, која седам дана фестивала доживљава као лични празник. Управо из тог разлога, позориште осећа обавезу да фестивал сваки пут учини све бољим, а како би и сам фестивал као институција постао уметничко дело, потребно је, мимо одличних представа, унети радост стварања, енергију гостопримства и поштовање сваког гледаоца који уноси своју емоцију сваким доласком у позориште. Како је Питер Брук написао: „Могу узети било који празан простор и назвати га отвореном сценом. Неко се креће у том празном простору док га неко други посматра и то је све што треба да би се створио театар.“ Мање цитирана је следећа реченица: „Ипак, када говоримо о театру, не мислимо само на то.“ Суштина је да у том споју публике и представе и наше Позориште и наш Фестивал не мисли „само на то“ и то је оно што га чини живим, здравим и додала бих племенитим.

Снежана Удицки


ИЗВЕШТАЈ СЕЛЕКТОРА
29. Међународног фестивала класике „Вршачка позоришна јесен“

Након две године „редукованог“ позоришног живота, где смо били принуђени да због пандемије радимо у тоталним неусловима, дочекали смо отварање и нормализацију рада. Чињеница је да је већина представа, које су стваране за овогодишњу селекцију, настала управо у том периоду, говори о храбрости и истрајности управа, да не одустану од великих и значајних дела и великих ансамбл представа, упркос свим потешкоћама. Као што сам већ напоменуо, гледајући овогодишњу селекцију, приметно је да нека позоришта и даље негује и базирају свој репертоар на делима класичне прозне и драмске класике. На репертоарима су се нашли „стари“ класици, Толстој, Шекспир, Тургењев, Стриндберг, Стерија, Нушић… али и они „млађи“, Лебовић, Крлежа, Симовић, Ковачевић… Без обзира на добар квалитет понуђених представа, остаје жал, за многим позориштима, која „вечита“ дела нису уврстили у своју продукцију. Мишљења сам да би управе требало да размишљају у правцу, да не сме проћи ниједна сезона, а да се на репертоар не уврсти класично дело домаће и светске књижевности. Самим тим, и Фестивал класике би добио на још већем значају, који свакако заслужује.

У сваком случају, Град Вршац и Позориште „Стерија“ заслужују све похвале, што су успели да наставе традицију овог Фестивала, и по двадесет девети пут га организују у свом Граду. Овогодишња селекција је обухватила 14 позоришта и 17 представа, у позориштима од Суботице до Грачанице. Неке од представа које су заслуживале да се нађу на Фестивалу, због својих техничких захтева нису се нашле на списку изабраних. Тако да, за селекцију овогодишњих Дана класике, предлажем следеће представе:

25. септембар
Душан Ковачевић,Лари Томпсон Трагедија једне младости, режија:Душан Петровић
Народно позориште „Стерија“ Вршац
У овој трагикомедији савременог класика Душана Ковачевића, у савремној режији Душана Петровића, још једном имамо прилику да видимо слатко-горку причу о позоришту и неким од разлога, зашто та уметност преживљава, хиљадама година, упркос развоју цивилизације и свим савременим технологијама.

26. септембар
Иван Сергејевич Тургењев, Месец дана на селу, режија Милан Нешковић
Народно позориште Ужице
На модеран и доследан начин, редитељ Нешковић води трагикомичну причу о страсти и љубави, о безобзирности остваривања циља, који постављају себи, они који су то у ситуацији да ураде… једнако не водећи рачуна о емоцијама и стању, оних других, „нижих“.

27. септембар
Хенрик Ибзен, Нора- луткина кућа, режија: Татјана Мандић Ригонат
Народно позориште Београд
Један од најзначајних Ибзенових текстова, се на прави начин проналази у представи Народног позоришта. Важна прича о односима мушкарца и жене, као и о борби жена за остваривање својих права, кроз своју главну јунакињу у тумачењу изванредне Наде Шаргин, доноси важну причу на позоришну сцену.

29.септемабар
Лав Николајевич Толстој, Рат и мир, драматизација: Федор Шили, режија: Борис Лијешевић
Народно позориште Београд
Капитално дело светске књижевности, аутори представе на вешт и занимљив начин преводе на сцену Националног театра. Кроз вођење неколико паралелних прича јунака овог романа, преливају се сцене, пуне љубави, страсти, горчине, патње… између рата и мира. Уз помоћ изванредног глумачког ансамбла и осталих сарадника, Лијешевић на оригиналан, модеран, опет класичан начин преноси велико дело на позоришну сцену.

30.септембар
Момчило Настасијевић, Код вечите славине, режија: Соња Петровић
Српско Народно позориште
Изузетно дело Момчила Настасијевића, прича о прагреху, судбинама и утицају који оставља на генерације и поколења која долазе, оживљава на сцени СНП-а, кроз зналачку и маштовиту режију Соње Петровић и одличан глумачки ансамбл.


Поред наведених, представе које заслужују да се нађу у селекцији су и представе „Ibi the Great“, НП Сомбор, ауторски пројекат Андраша Урбана по мотивима Алфреда Жарија, „Министарка“ НП „Бора Станковић“, Врање, адаптација и режија Владимир Лазић и „Чудо у Шаргану“, Љубомира Симовића, режија Небојша Брадић, Крушевачког позоришта (последња представа због сукоба интереса не може бити у званичној селекцији).

Бранислав Недић, дипл. драматург
Селектор 29. Међународног фестивала класике
„Вршачка позоришна јесен“ – Сведочанство времена


СТРУЧНИ ТИМ 29. ФЕСТИВАЛА

Директор 29. Међународног фестивала класике „Вршачка позоришна јесен“
Снежана Удицки

Снежана Удицки позоришна редитељка и дипломирани филолог опште књижевности са теоријом књижевности рођена је у Вршцу. Позоришном и књижевном теоријом и праксом бави се професионално више од две деценије константно се усавршавајући на тим пољима. На групи за општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду завршила је и мастер студије 2010. објавивши рад у форми театролошких студија под називом “Замена родног идентитета и мотиви прерушавања у Шекспировим комедијама” (издавач Алтера). Редовно сарађује са позоришним часописом Сцена у коме објављује низ запажених текстова. Позоришно образовање стиче у оквиру постдипломских мастер студија позоришне режије на Факултету драмских уметности у Скопљу у класи професора Слободана Унковског.

Режије (избор):Угљеша Шајтинац, „Говорите ли аустралијски?“, Крушевачко позориште, 2012. -Иво Брешан, „Свечана вечера у погребном подузећу“,Народно позориште Ужице,2013. -Емилијо Карбаљидо, „Ружа са два мириса“, Народно позориште Сомбор,2013. -Иво Брешан, „Гњида“, Шабачко позориште, 2015. -Небојша Ромчевић, „Јавна личност“, Позориште „Добрица Милутиновић“ Сремска Митровица, 2015. -Николај Васиљевич Гогољ, „Женидба“, Народно позориште Приједор, 2016. -Патрик Марбер, „Блискост“, Народно позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар, 2019. -Емилијо Карбаљидо, „Ружа са два мириса“, НП „Стерија–Професионална сцена на румунском језику, Вршац, 2019.

Тренутно је ангажована на месту в.д. директора Народног позоришта „Стерија“ у Вршцу и директор је 29. Међународног фестивала класике „Вршачка позоришна јесен“.


СТРУЧНИ ТИМ 29. ФЕСТИВАЛА

Селектор 29. Међународног фестивала класике „Вршачка позоришна јесен“
Бранислав Недић

Рођен је 15. марта 1973. у Крушевцу, где је завршио основну и средњу школу. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду на катедри за драматургију. Од 1995. је стални сарадник Крушевачког позоришта као драматург, редитељ и глумац. Од 2000. године до данас ради као директор и уметнички директор Крушевачког позоришта. У том периоду је направљено преко 110 представа, а Позориште које води је освојило преко 160 награда на најзначајнијим фестивалима у земљи и иностранству. Један је од оснивача нове фестивалске концепције Фестивала „Јоаким Вујић“ 2004. Оснивач је Фестивала школског театра „ФЕШТ“ у Крушевцу 2004. Био је члан председништва Савеза драмских уметника Србије 2007/08, као и члан комисије за доделу награде „Милош Жутић“ 2007. Добитник је повеље „Капетан Миша Анастасијевић“ за културу 2007. и 2014, „Златне значке“ КПЗ Србије 2011, „Награде Града Крушевца“ 2011. и Награде „Никола Пеца Петровић“ за најбољег позоришног менаџера у Србији 2014. Као сценариста радио је за телевизије „Прва“, „Пинк“ и ТВ „Хепи“ и на серијама „Тотал лно нови талас“, „Синђелићи“, као и на бројним музичким и забавним програмима.


ЧЛАНОВИ СТРУЧНОГ ЖИРИЈА 29. ФЕСТИВАЛА

Др Мирослав Мики Радоњић–театролог, председник жирија

Рођен 3. јуна 1971. у Прњавору (Босна и Херцеговина). Основну школу завршио је у Прњавору а средњу математичку школу у Дервенти. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, одсек за српску књижевност и језик 2000. године. Магистарски рад под насловом „Трагови Стеријине комедиографије у српској драматургији XX века – А. Поповић, Д. Ковачевић, С. Селенић, В. Огњеновић“ одбранио је на Катедри за српску књижевност, такође у Новом Саду, у мају 2005, где је и докторирао са тезом „Драмски опус Виде Огњеновић у контексту савремене српске драматургије и књижевне традиције“ у априлу 2015. Позоришну критику и радове из театрологије објављује у континуитету од 1996. године. Аутор је књига „Стерија у огледалу XX века“ у издању Позоришног музеја Војводине и Матице српске, 2006. године и „Бегунци из безнађа“ у издању Позоришног музеја Војводине 2017. године. У склопу позоришне праксе, као члан двадесетак стручних жирија, учествовао је на бројним домаћим и регионалним позоришним фестивалима. Од 2003. члан је Удружења позоришних критичара и театролога Србије, а од 2011. српског центра Међународног позоришног института (ИТИ). Био је један од уредника часописа „Сцена“ (издавач Стеријино позорје), као и „Војвођанска сцена“ (издавач Позоришни музеј Војводине). Од септембра 2008. до септембра 2012. члан је редакције позоришних новина „Лудус“ (издавач Удружење драмских уметника Србије). Од септембра 2005. до јула 2008. директор је Стеријиног позорја, а након тога до 2014. помоћник директора. Од октобра 2014. године је директор Позорја. Живи у Новом Саду.


СТРУЧНИ ЖИРИ 29. ФЕСТИВАЛА

Валентин Венцел, глумац и редитељ

Завршио је глуму у класи професора Миленка Маричића. У својој каријери сарађивао је, између осталог, са Витом Тауфером, Муцијем Драшкићем, Љубишом Ристићем, Јанезом Пипаном, Душаном Јовановићем... Рођен је у Зрењанину. Године 1974. примљен у прву генерацију студената глуме на мађарском језику. По дипломирању 1978. године постао део Новосадског позоришта где је с кратким прекидима радио до 1991. године. Играо је у најзначајнијим пројектима овог театра у том периоду. Учествовао је и на чувеном YU фесту, играо на филму, снимао филмове у Мађарској, радио на новосадској Академији уметности као асистент, у једном периоду био је и заменик управника позоришта. Награђиван на Фестивалу војвођанских позоришта - три пута. Током 1989. године, у оквиру резмене, отишао је у Капошвар, у том тренутку најзначајнију регионалну позоришну кућу, где игра две сезоне, паралено радећи и у свом матичном Новосадском позоришту.

Три пута био је уметник године, а носилац је и награде града Егера за уметничко стваралаштво, док му је 2010. године припала награда "Озе", једно од најзначајнијих професионалних признања државног нивоа у Мађарској. Бавио се и режијом, режирао је преко 20 представа - од дечјих до опере и то од Мађарске преко Румуније до Шапца.

Од 1998. године интензивно се бави проблемом драмске педагогије са особама с менталним проблемима. У позоришном студију Егерског театра, све док је постојао, предавао је глуму, био је спољни предавач на школи Карољ Естерхази. Од 2013. године је директор позоришта „Újvidéki Színház” u Novom Sadu.


СТРУЧНИ ЖИРИ 29.ФЕСТИВАЛА

Наташа Петровић, глумица

Рођена је у Зајечару. Дипломирала је на Факултету драмских уметности у Приштини у класи професора Божидара Димитријевића 2000. као стипендиста зајечарског позоришта. Ради у позоришту „Зоран Радмиловић“ од 1998. Добитник је две награде "Зоранов брк". Остварила се у бројним позоришним и телевизијским улогама: Стела у представи „Трамвај звани жеља” Тенеси Вилијамса, Маргарета Хофман у представи „Каролина Нојбер”, Гина у представи „Путујуће позориште Шопаловић”, Ана у представи „Блискост”, Чучук Стана у монодрами „Чучук Стана -- Српкиња и Гркиња”, Фема у „Покондиреној тикви”... Режирала је многе дечје представе и води школу глуме.


МОДЕРАТОР ОКРУГЛОГ СТОЛА

Др Јелена Перић, театролог
Јелена С. Перић је рођена 1982. године у Вршцу. Студирала је на Филолошком факултету у Београду (Група за српску књижевност и језик) на којем је одбранила и докторску дисертацију 2018.године „Пригодна драма у српској књижевности 18. и 19. века“. Запослена је као шеф Катедрe за продукцију драмских и аудиовозуелних уметности и медија на Факултету за дипломатију и безбедност. Сарађује са научно-истраживачким установама и часописима у Србији и Републици Српскоj, а њена стручна и научна интересовања усмерена су ка књижевним токовима 19. и 20. века. До сада је објавила једну монографију и већи број научних радова, а њен научно-истраживачки рад пре свега се бави историјом драме и позоришта, као и социологијом позоришта.


ТАКМИЧАРСКИ ПРОГРАМ

29.Међународног фестивала класике „Вршачкапозоришнајесен“


ЛАРИ ТОМПСОН -ТРАГЕДИЈА ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ
Народно позориште „Стерија“ Вршац

Текст: Душан Ковачевић
Режија:Душан Петровић
Сценографија: Софија Лучић
Костим:Сенка Ђорђевић
Дизајн звука:Владимир Рашковић
Израда сценске маске: Драган Јеремић

ИГРАЈУ:
Глумац Бели - Милош Ђуровић
Катарина, управница позоришта - Тамара Тамчи Тоскић
Стефан Нос - Предраг Грујић
Драган, Бојан и Оливер Нос - Иван Ђорђевић
Драгана, Бојана и Оливера Нос - Дојна Петровић
Кум Сава -Срђан Радивојевић
Кума Савка - Вања Радошевић
Специјалац и Електричар - Младен Вуковић
Инспицијенткиња Лепа - Соња Радосављевић
реквизитерка Маца - Моника Болдовина Бугле
Ђура, сценски радник - Срђан Марин

Више од сто година, од појаве филма, потом радија и телевизије, говори се о одумирању и нестанку театарске уметности. У данашње време, услед опште небриге надлежних, али и појавом паралелне стварности у виду друштвених мрежа, ријалитија, компјутерских игара и свих других садржаја на интернету, положај позоришта делује још угроженије. Али театар ипак опстаје, пре свега захваљујући ентузијазму људи који још увек верују у магију која долази са дасака које живот значе, као и јунаци ове необичне трагикомедије. Душан Петровић, редитељ


МЕСЕЦ ДАНА НА СЕЛУ
Народно позориште Ужице

Текст: Иван Сергејевич Тургењев
Режија: Милан Нешковић
Драматуршкиња: Јелена Мијовић
Сценографкиња: Андреја Рондовић
Костимографкиња: Биљана Гргур
Дизајн тона: Никола Пејовић
Дизајн светла: Александар Росић
Композитор и пијаниста: Игњат Милићевић

ИГРАЈУ:
Аркадије Сергејевић Ислајев, богат спахија: Игор Боројевић
Наталија Петровна, његова жена: Бојана Зечевић
Верочка, васпитачица: Вања Ковачевић
Ана Семјонова Ислајева, мати Ислајева: Дивна Марић
Лизавета Богдановна, дружбеница: Ивана Павићевић
Михаило Александровић Ракитин, кућни пријатељ: Вахидин Прелић
Алексије Николајевић Бељајев, студент, учитељ: Дејан Максимовић
Игњатије Илић Шпигељски, лекар: Хаџи Немања Јовановић
Каћа, служавка: Тијана Караичић Радојичић
Сенка Бољшинцова: Јанко Радишић

Глад за љубављу и узвишеним осећањима, неиздржива и незаустављива, постаје безобзирна борба да се доживи живот, да се осети, да се преживи. Страст постаје опсесија, а сви знамо колико је разорна природа страсти: заборавља манире, руши конвенције и границе између интимног и јавног, уништава све пред собом. На путу сна о срећи за коју верују да им припада, уживање у ексклузивитету сопствених емоција и застрашујућа комотност нехаја према емоцијама других постају саме себи сврха.
Они на нижим пречагама друштвене лествице који немају времена за доколицу, право на ексклузивност сопствених емоција и идеју да им припада више од онога што имају, биће, као и увек изгажени и уништени, тек колатерална штета туђих летњих страсти.
А можда је све ово само покушај да се ухвати тај Златни дан.
Јелена Мијовић


НОРА – ЛУТКИНА КУЋА
Народно позориште Београд

Текст: ХЕНРИК ИБЗЕН
Режија и адаптација: ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ
Превод:ЉУБИША РАЈИЋ
Сценограф:БРАНКО ХОЈНИК
Костимограф:ИВАНА ВАСИЋ
Композитор:ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ
Сценски говор:ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ
Сценски покрет:ИГОР КОРУГА
Видео рад:ЈЕЛЕНА ТВРДИШИЋ
Извршни продуцент:ВУК МИЛЕТИЋ

ИГРАЈУ:
Нора Хелмер - НАДА ШАРГИН
Торвалд Хелмер, адвокат, њен супруг - НЕНАД СТОЈМЕНОВИЋ
Доктор Ранк - ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ
Госпођа Кристина Линде - КАТАРИНА МАРКОВИЋ
Адвокат Нилс Крогстад - ГОРАН ЈЕВТИЋ
Служавка Хелена - ЈЕЛЕНА БЛАГОЈЕВИЋ
Норина и Торвалдова деца: ТЕОДОРА МИЛИН/ЛУНА ГЛИШИЋ; ЛАЗАР ЛАКЕТА/ВУК РОМАНИЋ;УРОШ МАРКОВИЋ/АЛЕКСА ВУЛОВИЋ

Средњи прст малограђанству

Пишући о Ибзеновом ремек-делу “Нора” (1879), психолошкој, породичној и друштвеној драми која је кључно обележила крај деветнаестог века, театролог Предраг Костић истиче да је то драма индивидуализма, много више него феминизма, како се често тумачила.
Управо је на том трагу тумачења редитељка Татјана Мандић Ригонат градила представу, у стилу поетског реализма. Радња се одвија у нашем времену, у доба лудих помама за новцем, куповином и гомилањем ствари којима се настоји сакрити немир због унутрашње пустоши. Ликови наступају на импозантној, стилизованој сцени, у ентеријеру складно уређеног дома.
Нора Наде Шаргин од самог почетка указује на то самообмањивање, кроз наметљиво цвркутање и скакутање, у кореографији једне вешто игране веселости (сценски покрет Игор Коруга). А стварност њеног незадовољства ће се постепено изливати кроз пукотине фасада лажи, када остане сама, кроз психолошки убедљиве монологе.
Ана Тасић

ДЕВОЈКЕ, које се данас до сопственог поништавања прилагођавају богатом "спонзору", само су комерцијална верзија свевремених финих удавача из добрих кућа, учених да исто постигну радо и весело. "Весела, а не срећна", констатоваће Нора, татина и мужевљева лутка, "птичица", "веверица", одлазећи из златног кавеза "срећног" брака, остављајући троје обожаване деце, свесна да мора прво себе да преваспита, па да васпитава њих...
Драгана Бошковић


РАТ И МИР
Народно позориште Београд

Текст: Лав Николајевич Толстој
Режија: Борис Лијешевић
Драматизација: Федор Шили
Сценограф:ЈАЊА ВАЉАРЕВИЋ
Костимограф: БОЈАНА НИКИТОВИЋ
Композитор:СТЕФАН ЋИРИЋ
Кореограф:МИРКО КНЕЖЕВИЋ
Сценски говор:ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ
Сценски покрет:БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ

ИГРАЈУ:
Гроф Петар (Пјер) Кирилович Безухов - ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ
КнезНиколај Андрејевич Болконски - МИОДРАГ КРИВОКАПИЋ
Андреј, његов син - ДАНИЛО ЛОНЧАРЕВИЋ
Марија, његова кћерка - ЗЛАТИЈА ОЦОКОЉИЋ ИВАНОВИЋ
Лиза, жена кнеза Андреја - ЗОРАНА БЕЋИЋ ЂОРЂЕВИЋ
Гроф Иља Андрејевич Ростов - ДУШАН МАТЕЈИЋ
Грофица Наталија Ростова - БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ
Наташа, њихова кћерка - ТЕОДОРА ДРАГИЋЕВИЋ
Николај, њихов син - НЕМАЊА СТАМАТОВИЋ
Соња, њихова рођака - НИНА НЕШКОВИЋ
Кнез Василије Сергејевич Курагин - СЛОБОДАН БЕШТИЋ
Елен, његова кћерка - КАЛИНА КОВАЧЕВИЋ
Анатол, његов син - ПЕТАР СТРУГАР
Борис Друбецки - ВУЧИЋ ПЕРОВИЋ
Наполеон Бонапарта - НЕДИМ НЕЗИРОВИЋ

Узбуркано море Човјечанство и историја су попут природе; сад је мирна и ништа не може пореметити тај мир, али већ долази олуја која ће све промијенити; као и море кад се узбурка. А ми смо само сићушне честице, становници тог организма природе. Понекад мислимо и да управљамо тим организмом. А заправо нас таласи уздижу спуштају и разбацују. И сви смо исти само што неке тај талас у моменту подигне и ми видимо лидера, генија, снагу, док неке друге тај исти талас разбаца у жртве и губитнике. То је Толстојево узбуркано море историје. Ми видимо лидере и вође и покретаче и ратове, а Толстој види један природан а нама несхватљив процес, море историје које се узбуркало. Узбуркано море Европе - данас немирније него икада у новијој историји. Шта се то дешава? Свијет се мијења, као на почетку 19. вијека када Наполеон Европом носи нови свјетски поредак и говори о заједничкој отаџбини - Европи без граница. За њим остају милиони мртвих који не прихватају његову слободу.
Борис Лијешевић

„Војна и мир“ во неговото режисерко видување е токму поделен на „војна“ и „мир“ каде што вриежот на семејните релации отсликан низ тогашните благороднички следства и деструкции во првиот дел се претора во страотна резигнација во вториот дел каде што современите референци предупредуваат на едно несреќно престроујвање на она што всушност и било во главата на Наполеон Бонапарта: „обединувањето на Европа.“
Рецензија на Сашо Огненовски


КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ
Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Текст: Момчило Настасијевић
Режија: Соња Петровић
Драматуршкиња: Мина Петрић
Сценографи: Жељко Пишкорић и др Младен Стојановић
Костимографкиња: Јасмина Радујко
Сарадник за сценски покрет: Игор Грекса
Сарадник за сценски говор: др Дејан Средојевић
Дизајнер светла: Никола Маринков


ИГРАЈУ:
Соња Исаиловић
Стефан Вукић
Бојана Милановић
Вукашин Ранђеловић
Милош Лазић
Стефан Старчевић
Миа Симоновић
Алиса Лацко
Нина Рукавина
Ненад Пећинар
Димитрије Аранђеловић

Драма „Код вечите славине“ Момчила Настасијевића има одлике његове поезије: херметичност и зауман језик који је обликује, језик који дефинишу магијски елементи из народне поезије. Оно што јој даје посебну тежину јесте време у којем се одиграва, препуно инверзија, уроњено у дубоке слојеве несвесног – зато га је захтевно пратити и наћи кључ за ову драму. Док гледате представу, имате осећај да је радња смештена негде између светова и временā, све се дешава у више елипси које имају снагу ковитлаца и контекст кошмарног сна који нема јасну наративну нит.
Наташа Гвозденовић


Представа у част награђених
ЧУДО У ШАРГАНУ
Крушевачко позориште

Текст:Љубомир Симовић
Редитељ и сценограф: Небојша Брадић
Костимографкиња: Марина Вукасовић Меденица
Композитор: Зоран Ерић
Драматург: Јован Ристић
Сценски говор: Зоран Карајић
Сценски покрет: Марија Миленковић Митровић
Музички сарадник: Радивоје Симић

ИГРАЈУ:
ИКОНИЈА - Биљана Николић
ГОСПАВА - Марија Гашић
ЦМИЉА - Марија Марић
АНЂЕЛКО - Филип Милићевић
МИЛЕ - Бојан Вељовић
СТАВРА - Дејан Тончић/Предраг Миленковић
ПРОСЈАК - Небојша Вранић
СКИТНИЦА - Зоран Карајић
ЈАГОДА - Ема Петровић
ВИЛОТИЈЕВИЋ - Никола Ракић
ИСЛЕДНИЦА - Јованка Андрић
КАПЕТАН - Никола Цветковић
ТАНАСКО - Стеван Здравић

Ово је четврти пут да се у Крушевачком позоришту поставља текст Љубомира Симовића, по други пут „Чудо у Шаргану“.
„Људи желе да буду преварени, али не због тога што су у већини глупи, него зато што, рођени за радост, ње немају… Бојадисање лепим бојама тражи се свуда… У измишљеном хепиенду свако понешто добија и то без напора да се промени постојећа стварност… Митологија ликова у „Чуду у Шаргану“ је свет благостања, потрошачки менталитет, статус у друштву или политици и то је круг у коме се они крећу“.
Небојша Брадић


ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ
29. Међународног фестивала класике „Вршачка позоришна јесен“

МИНИСТАРКА

Позориште „Бора Станковић“ Врање
Текст: по делима Бранислава Нушића
Драматуршка адаптација: Саша Јеленковић, владимир Лазић
Режија: Владимир Лазић
Сценографија: Никола Николић
Костимографија: Ивана Младеновић
Композитор: Нинослав Адемовић
Текстови сонгова: Светлана Михајловић, Жељко Мијановић
Сценски покрет: Ферид Караица
Кореографија: Александар Конрад, Нина Станковић

ИГРАЈУ:
СИМА ПОПОВИЋ - Александар Михајловић
ЖИВКА ПОПОВИЋ -Жетица Дејановић
ДАРА/ВЕЛИНКА - Јелена Филиповић
ЧЕДА УРОШЕВИЋ - Драган Живковић
ДР НИНКОВИЋ -Марко Петричевић
УЈКА ВАСА - Бојан Јовановић
ЈОВА ПОП АРСИН - Ненад Недељковић
ТЕЧА ПАНТА - Нинослав Трајковић
МИЛЕ - Михајло Стојковић
ТЕТКА СОЈА - Милена Стошић
ТЕТКА ДАЦА - Кристина Јањић Стојановић
РОСКА - Тамара Стошић
КОВИЉКА - Радмила Ђорђевић
ПЕРА КАЛЕНИЋ - Марко Николић

НУШИЋЕВИМ ТРАГОМ

“Ако сте се кадгод пажљивије удубили у односе који регулишу живот једнога друштва његове обзире, традицију, малодушност, духовну немоћ и све оне друге негативне особине пред којим се друштво немоћно предаје… И који код људи из мале средине, изазива велике потресе и чини да изгубе равнотежу , а последице су…
Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад, моралне линије, бити изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је то храброст. “
На ове умне Нушићеве речи писане пре готово једног века , готово да се нема шта ни додати ни одузети. Нама је остаје да пратимо Нушићеве заплете, понешто ускладимо са временом у коме живимо и… Све је у очима и главама посматрача којима пружамо на увид делић заводљиве стварости.
Владимир Лазић


Представа за децу
ЈА САМ АКИКО
Културни Центар Панчево и Фестивал еколошког позоришта за децу и младе

Аутор романа:Стефан Тићми
Редитељка: Миља Мазарак
Драматуршкиња: Исидора Милосављевић
Композитор: Никола Драговић
Сценографкиња: Мина Миладиновић
Дизајнер светла: Никола Маринков
Костимографкиња: Биљана Гругур

ИГРА:
СОФИЈА МИЈАТОВИЋ
Представа ,,Ја сам Акико'' од лепезе тема из Тићмијевог романа у први план ставља однос детета и родитеља, кроз причу о одрастању без једног родитеља и о дечијој усамљености. У представи старија Акико, кроз успомене које вади из ,,својих кофера" присећа се кључних догађаја из детињства и превазилази своје унутрашње сукобе настале управо из односа са родитељима, што је некако неминовност и тачка у којој смо сви исти.
Акико је попут Малог принца - не воли бројеве, нема године, не верује у границе и поделе и упркос препоруци да је представа за децу узраста изнад 7 година, она позива и све оне који се осећају ,,одрасло'' да такође погледају представу.
Миља Мазарак

ИЗЛОЖБА
КЛАСИКА КОСТИМА У ФОРМИ ЕКСПРЕСИЈЕ - СТЕРИЈИНИ ЛИКОВИ Ауторка изложбе: Сенка Ђорђевић

Изложбу отвара др Јелена Перић.
"Младост лудост", кажу људи, стари младе куде;
али зато сви волимо младе, па и луде.“
Од прве Стеријине комедије „Лажа и паралажа”, затим преко „Тврдице“ (Кир Јања), „Покондирене тикве”, „Зле жене”, „Женидбе и удадбе“, стиже се до широког спектра жанровски различитих књижевних дела у којима се Стерија опробао.
Стерија је умео добро да опише и карикира изопачене ликове и нарави, исмевао је малограђанштину, лажно родољубље, снобизам, многе мане и људске слабости тадашњег друштва, које су присутне и данас. Писци који су се пре њега опробали у оваквом начину писања нису доживели успех ни приближан ономе који је Стерија. Био је велики обожавалац комедије и захваљујући томе што ју је писао и дан данас остаје као један од најбољих српских комедиографа и књижевника.
“Класика никада не излази из моде”.
Моја инспирација је заснована на Стеријиним комичним ликовима и његовим најпознатијим делима. Лепеза занимљивих, снобовских, „намазаних“, превртљивих, па и наивних ликова ми је дала сјајно надахнуће да „оживим“ костиме Феме, Султане, Кир Јање и свих осталих ликова из следећих представа:
„Лажа и паралажа”, „Тврдица (Кир Јања)”, „Покондирена тиква”, „Зла жена“ и „Женидба и удадба“.
Одећа „говори“, костим „говори“ и описује позоришни (филмски) лик кроз разне скице или реализовано дело. Костим је један облик експресије који, помешан са карактером лика, даје једну целину.
Правац костимографских радова је импресионизам, доба у ком је Стерија живео, писао и „стварао“ ликове тог времена. Костими су направљени комбинованом техником (оловка, темпера, маркер, рапидограф, угаљ), површина радова је рељефаста и сачињена од текстилних метража (плиш, кожа, вуна, свила, твид, сатен, памук) које су ручно сечени за реализацију костимографских цртежа.
Сенка Ђорђевић


Сенка Ђорђевић
Рођена у Вршцу 02.03.1988. године. Рано детињство проводи сликајући са познатим Вршачким сликарима мр Звонимиром Сантрачем, мр Томиславом Сухецким и мр Миланом Бланушом. По занимању је дипломирани мастер инжењер за дизајн текстила и одеће. Дипломирала у класи доцента Василија Ковачева (модног дизајнера) са оценом 10 на Техничком факултету „Михајло Пупин“ у Зрењанину. Након студија уписује школу фотографије у класи професора Александра Келића и Саше Прерадовића. Поред тога завршава и школу за графички дизајн у Београду.
Члан УПИДИВ-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине) - секција за савремено одевање, Нови Сад
Иза себе има неколико колективних и индивидуалних изложби и ревија, пројеката у позоришту на пољу костимографије, као и рад на филму.


ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ
Александар Ђуришић
„ГЛОГИ“

Kaко је живео, волео и плакао Небојша Глоговац?
Лобања, Шоне, Шонси, Глоги, Небојша, Панчевац – и још много имена и надимака имао је човек који је глуми, али и свему осталом, дао и карактер и реч.
Био је свој и неосвојив. Давао се коме је хтео, а заузврат није тражио ништа.
Сведочења најближих откривају непознате детаље из живота овог великана: како је као момак радио у продавници музичких уређаја, шта му се све дешавало док је стопирао од Панчева до Београда, зашто му се на пријемном испиту на Академији драмских уметности тресла нога и како су све велике улоге и највећи редитељи после тога тражили и јурили баш њега.
Овде су први пут објављене песме које је писао за своју душу.
О највољенијем српском глумцу приповедају Војин Ћетковић, Наташа Нинковић, Аница Добра, Жарко Лаушевић, Раде Шербеџија, Никола Ђуричко, Вида Огњеновић, Никола Пејаковић, Паоло Мађели, Јагош Марковић, Александар Поповски, али и жене с којима се волео, кумови, пријатељи, људи који су били са њим када није био на сцени, када се саплитао о сопствени таленат и када му је требало снаге да се попне на глумачки трон. С којег никада није сишао.
На овој вртешци речи и емоција, сузе смењују смех, а смех изазива сузе. Нема заустављања, флипер се игра у четири руке.
Умео је и да живи, а и да умре.
Његов рецепт налази се међу овим страницама.


ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА „СЦЕНА“ У ИЗДАЊУ СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

У разговору учествује Мирослав Мики Радоњић, театролог и директор Стеријиног позорја.
Сцена је часопис за позоришну уметност. Континуирано излази од пролећа 1965. године, а издаје га Стеријино позорје. Часопис је од оснивања излазио двомесечно, а од 2005. године излази тромесечно. На званично сајту Позорја може се наћи архива свих бројева објављених од 2003. године, а бројеви објављени од 2009. могу се читати и у електронском облику. Године 2005. објављено је заједничко издиздање часописа Сцена и Театрон (Scena& Теatron), поводом обележавања 50 година Стеријиног позорја.
Часопис Сцена се бави естетиком, теоријом и социологијом позоришта, кроз интервјуе прати актуелна збивању у домаћем и иностраном театру, редовно доноси приказе домаћих и иностраних фестивала, нарочито Стеријиног позорја, Битефа и других. Обележава јубилеје, осветљава најзначајније аспекте позоришне историје (велики ствараоци, покрети, појаве). Кроз приказе књига, читаоце обавештава о савременој театролошкој продукцији.
Часопис у сваком броју доноси најмање један савремени домаћи драмски текст и на тај начин значајно доприноси афирмацији домаћег драмског стваралаштва. У последње време објављују се и инострани савремени драмски текстови, нарочито из земаља окружења.


ФЕСТИВАЛ ЈЕ РЕАЛИЗОВАН УЗ ФИНАНСИЈСКУ ПОДРШКУ ГРАДА ВРШЦА, МИНИСТАРСТВА ЗА КУЛТУРУ И ИНФОРМИСАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, ПОКРАЈИНСКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА КУЛТУРУ, ЈАВНО ИНФОРМИСАЊЕ И ОДНОСЕ СА ВЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА, ПРИЈАТЕЉА И ПАРТНЕРА ФЕСТИВАЛА.

ФЕСТИВАЛСКИ ОДБОР

Одлуком одборника Скупштине града Вршца у Одбор 29. Међународног фестивала „ВРШАЧКА ПОЗОРИШНА ЈЕСЕН“ су именовани:
Председник Фестивалског одбора: Драгана Митровић, градоначелник Града Вршца

Чланови:
Предраг Мијатовић, председник Скупштине Града
Милован Вујичић, заменик председника Скупштине Града Вршца
Андријана Максимовић, секретар Скупштине Града Вршца
Ивана Ранимиров, директор Градског Музеја Вршац
Мирослав Лепир, члан Градског већа за образовање

Директор 29. Фестивала класике је СНЕЖАНА УДИЦКИ.


Седиште фестивала:
Народно позориште „Стерија“, Вршац
Светосавски Трг 6, Вршац