Борисав Станковић

КОШТАНА
САН - ЕРОС -ГРЕХ

Адаптација и режија.......................................................... Владимир Лазић
Тотал дизајн ………………………….…..........................… Софија Лучић
Композитор…………………………….........................….... Нинослав Адемовић
Кореограф……………………….........................….………. Јелена Арсић
Лектор………………………………………........................... Саша Латиновић


ЛИЦА

·Коштана .……………………….………...............................Јована Божић
·Салче, мати јој…………………..………............................Тамара Тамчи Тоскић
·Митка, брат Арсин…………………….…...........................Иван Ђорђевић
·Хаџи-Тома………………………........................................ Јонел Куђија
·Стојан, син му…………………………............................... Милош Ђуровић
·Ката, жена Хаџи-Томина……….…................................... Моника Болдовина Бугле
·Стана, кћи Хаџи-Томина………….…............................... Јована Андрејевић Грујић
·Арса, председник општине…………..…...........................Фуад Табучић
·Васка, кћи Арсина……………………................................ Вања Радошевић
·Магда, жена Маркова……………...…............................... Соња Радосављевић
·Гркљан, отац Коштанин……………….............................. Срђан Радивојевић
·Галина................................................................................ Корина Троћа

Ана Николић, Вишња Радивојев, Тијана Атанацков, Милица Боровац, Милица Николин, Катарина Ремењак, Дуња Чокорило, Ана Тадић, Јована Олујић, Николина Боровац, Ана Цветковић, Војислава Николић, Ања Бајић, Наталија Росић, Ђурица Гаврилов, Филип Мартон, Милош Николић, Михајло Слацки Радак, Душан Ђорђевић, Душан Живанов, Зоран Бирач, Часлав Гвоздић, Ливи Арман, Филип Мартон,Игор Јовановић, Филип Вујичић, Арсеније Кнежевић, Матеја Марков - Градско Културно-уметничко друштво “Лаза Нанчић” Вршац са председником Павлом Влаховићем и уметничким руководиоцем Владимиром Бошковићем

Маска и шминка..................................................................Оливера Војћешек
Дизајн светла..................................................................... Радомир Стаменковић
Видео пројекције и фотограф........................................... Александар Аврамеску
Клавирска сарадња........................................................... Драган Ђокић

ТЕХНИЧКА ПОДРШКА:

Технички директор........................Драгослав Добросављевић
Организатор..................................Маја Јакшић
Инспицијент/суфлери...................Мерима Огризовић, Ана Марић
Мајстор тона................................. Илија Момиров
Мајстор светла..............................Горан Ристић
Реквизитер....................................Марко Топаловић
Декоратери................................... Миодраг Марјановић и Небојша Илић
Гардаробер....................................Милица Лалић
Кројачки радови........................... Станика Лазић
Возач..............................................Чанковић Драган


БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

“Слађе је сневати, него ли збиљу гледати”.
Борисав Бора Станковић

Борисав Станковић (Врање, 31. март 1876 —Београд, 22. октобар 1927) српски књижевник, приповедач, романсијер и драмски писац, кога је Скерлић сматрао највећим талентом српске књижевности, сврставан је у набоље реалисте, натуралисте али и зачетнике модерне српске књижевности чија дела верно осликавају живот људи са југа Србије. Иза њега остало је осебујно дело које га је без обзира на класификације учинило једним од најзначајнијих српских књижевника и којим су се надахњивали потоњи великани попут Иве Андрића или Дучића. Станковић и Андрић имали су и сличне судбине. Највећи Врањанац остао је без оца као петогодишњак, а Андрић са само четири године. Бора је и мајку изгубио са седам, док се Андрићу то догодило када је већ био одрастао човек. Као што је Баба Злата бринула о Бори, о Андрићу је бринула његова тетка по оцу Ана, а обојица су поникли на рубним подручјима Србије.

Био је привржен реалистичким традицијама са дозом симпатије према патријархалном свету старе Србије. Описивао је трагичне личности које пропадају као поетичне жртве љубави и страсти, а упечатљиву слику завичајног Врања заувек је сачувао од зуба времена. Детаљно се задубљивао у раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, па је стога тако верно и осликао ликове попут Миткета, Арсе, Хаџи Томе и многих других. Јован Дучић га је добро познавао и много писао о његовом делу: "У нашу дотле тако студену причу, он је унео ватре и крви, младости и илузије, дубоке туге и нерасудног очајања... Тако је он несумњиво, и до данас, највећи представник наше расне еротике". Књижевно дело Борисава Станковића је, како Дучић описује, једна велика трубадурска књига, дело истинског песника љубави и витеза срца. ”Нико се у његовим причама о старом Врању не поводи ни за чим другим него за лудилом срца и обешћу крви”, каже Јован Дучић и додаје да су његове приче само баладе о чежњи за женом, чежњи од које пропада свет, и за коју нема лека. Тако су човек и жена, према Станковићу, и данас, као сутрадан после хаоса, једини становници у врту божјем, са њиховом праисконском љубави, и са праисконским искушењем. ”Треба имати на уму да је овај фантастични сентименталац одиста живео и умро незасићен и очајан, са великом раном на срцу, и са уображеним греховима на души. Убијен, као какав љубавник, ухваћен у прељуби!... Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима”, верно га је описивао Дучић и успут се питао постоји ли одиста такав град Врање, каквог га је он описивао, или је то нека измишљена тврђава у којој живи само њен песник са својим утварама...

Његова Циганка Коштана стварно је постојала, а живео је и њен Митке као и још нека лица из његових прича. Станковић ју је описао као најлепшу жену међу јужњакињама. Ова певачица и играчица ромског порекла, која је живот посветила песми звала се Малика Емировић. Ову ромску лепотцу из Врањске Бање Бора је осликао живописно уз русе косе, бело лице, медне усне, заносне кукове, бедра као једра, очи крупне као у кошуте, због које су врањански аге и бегови "губили главе и распродавали имовину". Од малих ногу је свирала и певала са оцем и братом по кафанама и приватним слављима, а због лепоте и шарма о њој се надалеко чуло. Свој прави живот завршила је просећи и молећи за помоћ док ју је старост немилосрдно сустизала. Станковићева Коштана живи и данас када и легенда да га је Малика и тужила суду што је њу и њене љубави изнео на позорницу, а овај случај могао би такође сведочити томе да се истински велике ствари у књижевности не дају лако измислити.

Иако се свету обраћао кроз своје ликове, његове личне ставове и мисли углавном су бележили његови пријатељи књижевници. Са новинарима је ретко и нерадо разговарао, а до данас је сачуван само последњи интервју који је направио Бранимир Ћосић, а забележен је у Београду, 13. 8. 1926.

“Ах, разговори, интервјуи”, говорио је преко дуванског дима дубоким и тихим гласом. “Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему?” питао се Станковић у последњем разговору за новине само годину дана пре него што се преселио у вечност.

Да је написана данас, Коштана би можда била ангажовани комад о положају жене или Ромкиње, међутим сагледавајући вековни домет Станковићевог дела и чињеницу да његова “Коштана” још увек представља један од најизазовнијих комада за савремене позоришне ствараоце и гледаоце, више не можемо сумњати да се ради о ванвременском ствараоцу универзалног значаја.

“Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег”, говорио је Борисав Бора Станковић.


ВЛАДИМИР ЛАЗИЋ

Владимир Лазић (Зајечар, 1952) реномирани је позоришни и телевизијски редитељ. Режију је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Дејана Ђурковића и Славенка Салетовића. На ФДУ је завршио и постдипломске студије театрологије, а добитник је бројних награда и признања за своју позоришну делатност.

Од 1972. године активно учествује у драмским радионицама и сарађује са алтернативним трупама у најразличитијим истраживањима – од класичних радионица до екстремних искушења. Био је уметнички директор Народног позоришта “Стерија” у Вршцу, уметнички директор и управник Народног позоришта Тимочке крајине “Зоран Радмиловић”, управник Позоришта лутака “Пинокио”. Остварио је више од 140 позоришних представа, од којих је за 20 добио награде за режију, а режирао је и игране ТВ серије међу којима су и “Тајне обичних ствари”, “Кад на врби роди грожђе”, “Синђелићи”... Једна од његовик култних позоришна представа "Цигани лете у небо" Позоришта на Теразијама ове је године прославила јубиле - двадесет година од премијере. Његове представе игране су у позориштима у читавој земљи и на многим сценама у иностранству.

Са Народним позориштем “Стерија” у Вршцу, Владимир Лазић сарађује од 1988. када на сцену поставља дело “Неподношљиво лако” чешког писца Вацлава Хавела. 1995. поставља Шекспирове “Веселе жене виндзорске”, а 2000. Стеријиног “Кир Јању” са Томиславом Пејчићем у главној улози. Исте године режира и монодраму Томислава Пејчића “Ица шампион” према тексту Душана Јагликина. 2003. по мотивима Голдонијевог “Лажљивца” режира представу “Ах то време уживања”, а 2012. Нушићеву “Ожалошћену породицу”. За Професионалну сцену на румунском језику при НП “Стерија 2021. поставља представу “Љубавници су вечни” Александра Конрада. “Коштана - Сан - Ерос - Грех” према делу Борисава Станковића, осма је представа Народног позоришта “Стерија” у режији Владимира Лазића.


НИНОСЛАВ АДЕМОВИЋ

Нинослав Адемовић, српски и ромски композитор на музичкој сцени присутан је више од 30 година. Компоновао је преко 200 песама, а као аранжер у групи Горана Бреговића радио је више од 10 година. Препознатљив као аранжер и композитор ромске музике, дуго је и блиско сарађивао са Шабаном Бајрамовићем. Док су Бајрамовића звали краљем, он је био “принц ромске музике”. Нинослав Адемовић је својевремено компоновао и химну тзв. "Нове Русије" и тим поводом од председника Владимира Путина добио орден. Његова музика присутна је у многим филмским и позоришним остварењима, а са редитељем Владимиром Лазићем као позоришни композитор остварује се у “Рибарским свађама” Карла Голдонија у Бугарској, “Госпођи Министарки” Бранислава Нушића у Народном позоришту Врање, у мјузиклу “Било једном у Банату” зрењанинског Народног позоришта „Тоша Јовановић“, у представи “Мистер долар” Бранислава Нушића, београдског Позоришта на Теразијама итд.

Поносан је, како каже, што је остао скроман, народски човек. Овај једнинствени музички уметник је такође потпуно самоук, а свој таленат и однос према музици објашњава на следећи начин: „Немам ни дана музичке школе, а трудим се да пренесем емоције... Музика лечи све, она, верујте ми, уме да излечи скоро све болести".


СОФИЈА ЛУЧИЋ

Софија Лучић, (Вршац, 1987) костимографкиња, сценографкиња и графичка дизајнерка, студије архитектуре за ентеријер и унутрашњи дизајн завршила је на Факлутету за уметност и дизајн у Београду, а сценографијом и костимографијом бави се од 2009. када је у Народном позоришту “Стерија” у Вршцу добила први ангажман у оквиру представе за децу “Башчелик” према тексту Миливоја Млађеновића у режији Тибора Вајде. За 12 година рада у позоришту остварила се у 45 пројеката као сценограф и у 29 представа као костимограф. У сталном ангажману је Народног позоришта “Стерија” од 2012, а сарађује са позориштима широм Србије, региона и иностранства. Била је уметничка сарадница нишког Позоришта лутака, Позоришта лутака “Пинокио”, београдског Позоришта на Теразијама и Народног позоришта Републике Српске, а за тотал дизајн била је задужена у међународном пројекту “Ја нисам Антигона” у копродукцији Народног позоришта “Стерија” и холандског Фринџ фестивала (2014). У молдавско-румунском пројекту “Америка од куће” према тексту Мирче М. Јонескуа у режији Ђеронима Тина и Георгеа Попе учествује 2019 - 2021. За свој рад вишеструко је награђивана, а посебно издваја награду за костим на 8. фестивалу дјечје умјетности ФЕДУ - “Аидин маслачак” у Сарајеву 2022. Учесница је више групних изложби од којих издваја колективну изложбу уметника скулптуре (Галерија “Хаос”, 2008), колективну изложбу уметника графичког дизајна (Галерија Цвијета Зузарић, 2011), изложбу индустријског дизајна (Миксер фестивал, 2012), изложбу позоришног плаката (Стеријино позорје 2021). Сарадница је ауторског тима сталне природњачке поставке Градског музеја у Вршцу - Апотека на степеницама и ликовна сарадница сталне поставке Вршачког замка “Живот у утврђењу у средњевековном Банату” (Градски музеј Вршац, 2023). Бави се и графичким дизајном и ликовна је уредница Прве монографије о вршачком глумцу - Иван Вуков у издању Народног позоришта “Стерија”.


ЈЕЛЕНА АРСИЋ

Јелена Арскић (Београд, 1974) балерина и кореографкиња, стални је члан балетског ансамбла Позоришта на Теразијама од 1993. године, где данас има статус солисте. Играла је као солиста у националном фолклорном ансамблу „Коло“ и била стипендиста америчке школе Jacob’s Pillow (2013) где је сарађивала са бројним бродвејским плесачима и кореографима. У Позоришту на Теразијама била је асистент кореографа за представе “Зона Замфирова” и “Mamma Mia”, а кореографским радом на телевизији, серијама и филму бави се од 1993. Учесник је бројних ТВ шоу програма, концерата и музичких спотова. Бави се и педагошким радом.


РЕЧ РЕДИТЕЉА

САН / ЕРОС / ГРЕХ

Опсесивна тема Станковићевог дела је драма трагичних људских судбина и романтичарска тежња за слободом избора живљења. Цела Коштана је тужна историја згажених срца и промашених живота. У сваком од њих одиграва се вечита трагедија, стара као свет: чулна опсесија женском лепотом и приче изгубљених љубави и промашених живота као и туга за прохујалом младошћу. Ерос је испољен као помама за Коштаном али и надмоћ Tанатоса наспрам потиснутих осећања који води апсолутној друштвеној маргинализацији. На нама је било да се запитамо: Може ли човек своју чежњу за лепотом и слободом да оствари у условима патријархалног ропства?

Владимир Лазић


100 ГОДИНА КОШТАНЕ У ВРШЦУ

Пројекат под називом “100 година Коштане” осим продукције представе у режији Владимира Лазића, осмишљен је као интерактивни едукативни програм за младе Вршца који се и пре гледања представе упознају са значајем и могућим актуелним значењима једног од најизвођенијих драмских дела на нашим просторима. И у саму реализацију представе укључен је одређен број младих људи из градског КУД-а “Лаза Нанчић” који имају јединствену прилику да се приближе раду позоришних професионалаца и стекну увид у то како стваралачки процес функционише са унутрашње стране позоришне завесе.

Овај програм представља окосницу вршачке позоришне сезоне 2024/25. у којој се жели привући што већи број младих. Слоган пројекта односи се на једно од најзначајнијих дела домаће културне баштине и са циљем да младу публику окрене домаћој класици и српској културној баштини. Ове године навршава се тачно сто година од првог објављивања овог најизвођенијег драмског дела на нашим просторима, овај програм је креиран као знак обележавања својеврсног јубилеја. Станковић је “Коштану” написао када је имао око 24 године, а она се изводи још од 1900. Драма је међутим више пута преправљана све до коначне верзије која је као засебна књига објављена 1924.

Иван Ђорђевић
В .д. директора НП “Стерија”