ДР ДЕСАНКА КОСТИЋ, ЋЕРКА ЈЕДНОГ ОД ОСНИВАЧА НП "СТЕРИЈА" ПОВОДОМ ДАНА ПОЗОРИШТА У ВРШЦУ

Поштоване даме и господо,

Својом идејом да Вам се као кћерка проф. др Страхиње Костића, једног од оснивача овог позоришта, обратим данас, на дану позоришта, на промоцији Монографије која је изашла поводом 80 година постојања овог театра, управа Народног позоришта „Стерија“ у Вршцу причинила ми је неизмерно задовољство, указала велику почаст и ставила ме у привилегован положај.

Можда није случајно то што је Страхиња Костић рођен истог датума, 13. јануара, баш као и један од најзнаменитијих вршчана – Јован Стерија Поповић. Разлика је „само“ 112 година. И можда је баш та чињеница бар донекле допринела да се 2.01.1945. године, дакле тек 3 месеца после ослобођења Вршца у Другом светском рату, док су се још и на нашем подручју, и у Европи водиле борбе, Страхиња Костић одазове позиву свог колеге, имназијског професора Димитрија Вученова, да буде у групи оснивача овог позоришта.

Страхиња Костић који је дипломирао октобра 1940. на Филозофском факултету у Београду на групама за Немачки језик и Руски језик, радни век је почео 1942. као професор немачког језика у Гимназији у Вршцу, да би после рата предавао руски. Верујем да се позиву свог колеге Димитрија Вученова одазвао пре свега из разлога што је сматрао да су многобројни ђаци Гимназије, Пољопривредне школе и још неких школа у Вршцу после свих ратних догађања, заслужили неке другачије садржаје образовања и неке релаксираније тренутке, а управо то је могло да понуди позориште. И тако се Страхиња Костић тог 2.01.1945., 11 дана пре свог двадесетседмог рођендана, по мени, нашао у привилегованом положају јер је у то животно доба, на почетку своје каријере, био у групи оснивача једног сталног театра. Екипа ентузијаста коју су осим Димитрија Вученова и Страхиње Костића чинили друштвено-политички и културни радници: Мата Матејић, Васа Милекић и Милан Петров, затим песник Васко Попа; сликар Светислав Вуковић; професор Милан Арсенић; глумци Владимир Савић и Вита Богдановић, у свом полету, није се освртала на чињеницу да позориште нема кулисе, реквизите, гардеробу, сценографа, редитеља, глумце...

Све је то у ходу решавано са пуно елана, па је тако Страхиња Костић обављао дужност драматурга, а по потреби, ускакао је и у представе замењујући глумце јер, оно што је тада било најважније, ту је, већ од прве представе „Кир Јања“ изведене 10. фебрара 1945., била многобројна публика, и то не само вршачка, жељна других збивања, осим оних ратних. Иза мога оца, али не само иза њега него и неколико генерација мојих предака, остала је огромна писана заоставштина коју је чинила библиотека од безмало 5000 књига, преко 700 сепарата које је Страхиња Костић добијао од колега из земље и иностранства и преко 300 докумената, фотографија, позивница за пријеме, итд. Све је то данас у Матици српској која је 2023. основала „Фонд Страхиње Костића“.

И управо међу ових преко 300 ставки које се данас налазе у Рукописном одељењу Матице српске, нашле су се најаве позоришних представа у Народном позоришту „Стерија“ у сезони 1945. Сачуване најаве позоришних представа штампане, за оно време, на релативно квалитетној хартији, сведоче о изузетно динамичној активности која је наравно, привлачила пажњу публике.

По налогу послератних просветних власти, Страхиња Костић је почетком пколске 1948/49 премештен на место професора у Учитељској школи у Сомбору. Из НП „Стерија“ у Вршцу испраћен је потврдом у којој је писало да је од оснивања позоришта био члан Управног одбора и да је дужност драматурга успешно обављао. Ова потврда му је омогућила да се одмах волонтерски укључи у рад Народног позоришта у Сомбору где је такође обављао посао драматурга, а уз то је писао приказе представа.

Приказа представа НП „Стерија“ у Вршцу из његовог пера нажалост нема, али је то донекле и разумљиво јер је сомборско позориште основано 1882. године и педестих година минулога века је већ имало традицију дугу седамдесетак година. 1952. године се славила седамдесетогодишњица што се из библиографије С. Костића види по броју приказаних премијера, а позориште у Вршцу је тек било рођено и било је много најразличитијих послова, па уз све обавезе у школама и све остале обавезе које су у послератнм периоду имали школовани људи, није преостало много времена за писање приказа представа.

Страхиња Костић је 1951. године изабран за професора на Вишој педагошкој школи на Катедри за немачки језик и књижевност и тиме је из Сомбора прешао у Нови Сад. Докторску дисертацију из германистике одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1955. године. Пошто је 1954. године у Новом Саду основан Филозофски факултет, након одбране доктората, прешао је у ту институцију у којој је 1965. године стекао звање редовног професора. Објавио је укупно преко 300 научних и стручних радова у многим како домаћим, тако и књигама и часописима немачког језичког подручја.

У свему томе, позориште, како у Вршцу, тако и у Сомбору и Новом Саду је носио у срцу. То је институција која је обележила добар део живота и вишедеценијске каријере Страхиње Костића.

Везано за позориште има много активности: од споменуте активности на рађању једног позоришта које је описао у књизи „Народно позориште Стерија у Вршцу од 1945. до 1975“ и у новосадском листу „Дневник“ од 14.02.1985., преко волонтерског рада у позоришту у Сомбору, а превасходно у циљу образовања будућих учитеља, до писања научних и стручних радова. Библиографија С. Костића из, како га ја зовем, „позоришног опуса“, обухвата прилоге у 5 књига, затим 45 научних и стручних радова које је публиковао у земљи и иностранству, па све до 120 биографија објављених у „Енциклопедији Српског народног позоришта у Новом Саду“ из 2021. године. У свим овим радовима, а посебно у „Енциклопедији СНП“, примарно се бавио драматурзима немачког говорног подручја чија су дела извођена пре свега на сцени СНП, али и других позоришта.

За НП „Стерија“ у Вршцу остао је везан и када је већ био у Новом Саду. Осим већ споменутих сећања поводом тридесет и четрдесет година постојања овог театра, остало је сачувано да је 1960. године, поводом петнаестогодишњице рада позоришта, ради постављања на сцену, превео дело „Emilia Galotti“ od Gothold Efraim Lesing-a, а пре премијере ове представе, 9.02.1960. одржао је позоришни час о чему сведоче такође сачувани превод, плакати и фотографија.

И НП „Стерија“ није заборавило Страхињу Костића. У породичној архиви остала је сачувана „Споменица“ коју му је позориште доделило 9.02.1970. поводом двадесетпет година постојања. Такође је остао сачуван позив Павла Влаховића, директора позоришта упућен Страхињи Костићу да 10.02.1995., поводом педест година од оснивања овог театра, присуствује прослави и научном скупу. Како је Страхиња Костић тада већ био нарушеног здравља, није могао да се одазове овом позиву, тако да му је и поклон накнадно уручен.

И након одласка из Вршца, остао је у колегијалним и пријатељским oдносима са оснивачима овог позоришта о чему посебно сведоче књиге које су му Димитрије Вученов и Васко Попа поклањали, наравно, са посветом. Како су и Васко Попа и Страхиња Костић били изузетно активни, не чуди што су неке посвете написане у Регенсбургу у Немачкој.

А како је Страхиња Костић, како је сам говорио, најлепше младалачке дане провео у Вршцу, остао је заљубљен у овај град. Бисере прошлости овог краја достављао му је вршчанин Милан Токин, па отуда не чуди што је 1984. године са задовољством прихватио да буде рецензент Токинове књиге под насловом „Вршац некад и сад“ .

Како сам већ споменула, Страхиња Костић је своја сећања на почетке рада Народног позоришта „Стерија“ износио најпре поводом тридесет, а потом 40 година рада. Вероватно је заборавио да су се у гомилама материјала на којима је радио (један део сте видели на првом слајду), налазиле и споменуте најаве позоришних представа у првој години рада овог тетра, као и сценарио поменуте представе „Емилија Галоти“, а и многобројни, да их назовем „ситни“ документи, тако да је мени припала част и задовољство да све то пронађем скенирам и пошаљем данашњој управи позоришта како би били публиковани у овој најновијој монографији о овом, свима нам драгом театру, а потом да све предам у Рукописно одељење Матице српске како би били доступни неким новим генерација истраживача.

И на крају, неизмерну захвалност дугујем управнику позоришта Ивану Ђорђевићу, а још више његовој супрузи Бојани Иванов-Ђорђевић, драматургу у овој кући и ауторки монографије, која, током наше једногодишње, за мене божанствене преписке, не само да је исказивала неизмерно стрпљење, разумевање и толеранцију за сва моја писанија са свим прилозима у е-маиловима, него ми је и пружала огромну подршку у послу око очувања заоставштине предака. Знам да сам била напорна јер када почнем да причам и пишем шта су нам наши стари оставили, ја једноставно не знам да станем.

Управи позоришта, целокупном ансамблу, и оним видљивим и оним невидљивим члановима без којих се не може, желим срећан рођендан овог театра који улази у девету деценију постојања, а судећи по обиму монографије, током првих осам деценија било је шта да се прикаже. У наредном периоду желим бар исто толико догађаја које вреди забележити, догађаја који ће њиховим учесницима подарити бескрајно много лепих тренутака.

Хвала свима који су у овом нимало лаком и прилично изазовном времену подржали издавање и штампање овог капиталног дела и тиме нама пружили прилику да се достојно одужимо прецима и да омогућимо да ова заоставштина буде сачувана за генерације које долазе.

др Десанка Костић
Вршац, 10.02.2026.