Премијера 14.02.2020. од 20 часова.

Режија: Ђурђа Тешић
Сценографија и костимографија: Исидора Спасић
Лектор: Радован Кнежевић
Музика: Татјана Гердец Мрђа и Момир Цветковић
Дизајн светла: Радомир Стаменковић

Лица:
Фема – Јелена Ступљанин
Митар - Иван Ђорђевић
Евица - Марија Пантин
Сара – Тамара Тамчи Тоскић
Анчица – Моника Болдовина Бугле
Јован – Фуад Табучић
Светозар Ружичић – Александар Милковић
Василије – Предраг Грујић.

Организатор: Маја Јакшић
Инспицијент: Мерима Огризовић
Стручни консултант: Ђура Мрђа

Техничка Подршка:
Технички директор – Драгослав Добросављевић
Мајстор позорнице – Борислав Крљић
Мајстор тона – Илија Момиров
Мајстор светла – Жељко Новаков
Мајстор за израду декора – Војтечки Светозар
Реквизитер – Дарко Радак
Декоратер – Томислав Милчић
Кројач – Оливера Михајловски
Гардеробер – Милица Лалић
Шминкер Марија Миловановић
Возач – Драган Чанковић
Графички дизајн – Софија Лучић
в.д. директора – Ивана Ранимиров.

Реч редитеља:
Покондирена тиква дешава се негде на периферији, далеко од светлости велеграда. Тамо где свакодневно трепери једна друга бљештава светлост – светлост упаљеног телевизора. Фема, удовица у најбољим годинама, након традиционално, патријархално уређеног живота у коме се непослушност према мужу и глави породице решава батинама, коначно добија своју слободу и финансијску независност. Наследила је већу количину новца и сада жели нови живот. Ноблес живот! Шта је данас ноблес и има ли га у друштву у ком шљокице и реалитy програми својом агресивном тривијалношћу гутају сваку врсту културе, па и оне елементарне? Није ли данас целебритy лидентитет заменио оно што би некада било ноблес? Имати новац не значи ништа ако немаш и славу. Када Фема каже не желим бити проста, не значи ли то данас заправо не желим бити анонимна? Фемину трансформацију у ноблес доживљавам комично, али њену дубоку и искрену жељу да буде остварена у друштву у ком живи као трагичну. Фема је за мене трагикомични лик који слепо верује у систем вредности из журнала које су данас заменили екрани. Остали ликови у комаду презиру је, ругају јој се, подсмехују, али заправо одобравају и искоришћавају, постављајући нам питање да ли смо постали гори од оних на које упиремо прстом?

Ђурђа Тешић